Mamonova Hagada
EROTSKI ESEJ O TANATOSU
Tumačena kao takva, seksualnost kao spolnost, podlozna je špekulaciji. Sam termin seksualnosti je vrlo neobrađen, nije mu data erotična dimenzija u pravoj meri već samo polna, jednostrana, ograđena, psiholoska, nikako ritualna, magijska, mistička.
Eros se baš u tim poljima nalazi. Ne govoreći o hemiji, pričajuci o inicijalnim uslovima, inicijaciji u erotizam. Telesna alhemijska laboratorija je tu da podrži, i napravi zlato od bilo čega ako za to postoji potreba.
U opštenju sa današnjim post-industijskim vremenom kao da se taj demon parazit korporacijskog neoliberalizma uvukao pod kožu i ugrozio Eros. Kao da ljudi opšte sa svojim vremenom i uslovima za život - Tanatosom, a ne sa nečim što se nalazi mimo svega toga, u Erosu koji uzdiže.
Seksualnost jeste sve više vezana za Tanatos, za mrtve ili short therm, temporary, fast, easy, to go, simbole. Forma je preglasala život i postala porno. Sadržaj je izgubio svoj misterij i postao je nadražaj. Tako da od svega ostali su nadražaj i porno, umesto sadržaj i forma.
Sve mora da ima svoje: ime, uslove, oblik, način, primenu, pakovanje, publiku, mesto, vreme, protokol...Protok lol.
Ime - poseduje ga sve. Nomen est omen. Uvreženo u ljudskom verovanju, naturano blago-usputno da se ne bi izgubilo vremenom, kao mit. Kao naturalno, ime ima svoju magijsku i simboličku vrednost. Ako se spoji sa pornografijom, producira se Tanatos. Privlačan koliko i erotsko, dijametralno suprotan, jak u svom propadajućem svojstvu. Prateći samo goli diskurs Tanatosa, balans se raspada. Tada se traži spas u jogurtu imenovanim terminom Balans.
Imena gube značenja, znaci ne ukazuju ni na šta, pustinja počinje da širi svoje krake. Vetra ni od kuda.
Samo ime ne determiniše nista. Imenovanje ima svoju vokaciju. Ali to je samo jedan od poziva, nikako jedini.
Uslovi. Šta tačno znači uslov? Ispunjenje zamišljene slike, slaganje kockica, sličica na slagalici, pretpostavke o uslovima u kojima je nešto moguće izvesti? Laboratorijski uslovi, uslovi opstanka, uslovljavanja, uslovi za ostvarenje ljubavi, Erosa? Tanatosa.
Sama pojavnost Erosa nema povezanost sa proračunima i predviđanjima. Građenju konstrukcije koja je prioritetna, kao ona koja gradi model zbog kojeg bi se dalje nešto trebalo desiti. Eros nema potrebu da traži uslove, on će izmileti iz prljavštine i tišine, on će izaći i iz čistote šumskog izvora. Ne postoje uslovi za Eros. On može nastajati i u ratnim uslovima u gladi, bolesti, u nesvakidašnjosti, u ništavnosti i učmalosti, a i u raštrkanosti, rasejanosti, konfuznosti.
Zakon atrakcije i duševnog i duhovnog izrazaja su mnogo suptilniji od svakog plana i proračuna. Oni kao voda prodiru kroz sve betonske armirane čelicne konstrukcije, taj princip ne zna za granice i iskazaće se uvek ako postoji potreba za njim. Zato je bolje pričati o potrebama nego o uslovima. Potrebe se javljaju i zahtevaju vrhunsko poštovanje. One su te koje su iskonski preduslovi za bilo koju vrstu sazrevanja i konzistencije. Fenotipskog, ili kakvog već, utelovljenja duha.
Oblik.
Je najveći bauk forme. Obrazac koji po industrijskom protokolu najviše paše ljudskom oku. Ali, da li je oko jedini senzor koji upija formu? Formu ideale. Omiljenu formu, koja prija svakome, koja će biti prepoznata i prigrljena, priznata, ona koja može iskomunicirati sa svačijom duševnom shemom. Poigravanje sa percepcijom i medijsko repetitivno ulagivanje određenih formi... Koji su to erotski oblici koji bude želju u ljudima da komuniciraju, da pričaju o tome, da kupuju da uživaju. Koji su to oblici? Pornografija u svakoj flaši, svakom paketu svakoj proizvodnoj formi koja je pravljena da se svidi, dopadne, da sa vama razgovara, da vam bude lepa i korisna, samo vaša i ponizna. Po ceni od samo samo samo - nedoglednih samo. Oblik "samo" - podrazava samo. I "samo" je oblik, i "samo" je forma. SAMO. Šta se desilo sa ČAK? To su anatomske analogne formacije koje ljudska duša(shema) prepoznaje, nevino posegnuvši za floskulom.
Samo samo samo! - i još manje i niže. Oblik je je utvara, demon dizajna, to je duh u boci, kesi, mašini. To je ljudski duh koji trljanjem ne izlazi iz lampe vec u nju ulazi. Tanatos.
Način - pristup, determinisani i demistikovani gradativni iliti progresivni obrazac, patern čijem se proračunatom tehnološkom artikulacijom dolazi do određenih efekata, proizvoda, željenih ostvarenja. Čist manirizam industrijskog i postindustrijskog vremena, izvađen iz konteksta života proučavanjem postupaka i dekonstuisanjem spoljašnje strane misterije življenja. Način. Alhemijski proces, ili ritual, invokacija projektom, kojim će se zadovoljiti tražnje bogova i odobriti, uslišiti želje, molbe, procenjujući statistički, empirijski, gledanjem u tarot ili pasulj, aminujući, proričući dobru budućnost ostvarenju plana. Dajući svoj blagoslov, i pokroviteljstvo. Dajući novac. Novac je jedan od načina, plaćanje je jedan od načina. Fond raising, građenje puta novca je jedan od atrakcionih Tanatosovih emanacija. Na koji će način novac nekuda otići, za šta će sve biti potrošen, koji će efekat sve to postići, i veliko uzbuđenje koje nastaje oko svega toga. Da bi se svi ti uslovi ispunili, oni se moraju tretirati na određeni način, da bi stvorili uslove za nove načine i pristupe. Konkursi, na koji način će sadržaj doći do izaražaja? Konkurišući. Konkurentnošću. Konkurencijom. To je način na koji se nešto izražava.
Ostvarenje ličnog cilja i načina pristupom, potrebom da se u virtualnoj formi dostavi plan "lova na cilj". Da li će cilj biti ulovljen, utelovljen, da li će Frankenštajn biti živ?(njegovo čudovište)
Da li je Frankenštajn uopste čovek? Da li je taj kreativni Eros išta drugo do kabalističko pravljenje Golema - čoveka od prašine. Davanjem živototvorne energije nečemu što nikada neće biti živo. Već će biti i ostati samo način. Manir, forma, norma. Tanatos.
Primena.
Da li Eros ima pragmatičnu primenu? Da li je to pogonska energija, da li je na nju moguće instalirati dinamo i crpeti energiju i potencijal, hraniti gladne, osvetljavati prostorije, ulice, lečiti bolesne, obrazovati neuke, formirati magnetska polja, konverzijom je prevoditi u druge, čak i ubojite supstancije, pakovati i prodavati kao jutarnji napitak, široka primena u zdravstvu vojsci hemijskoj industriji, prehrambenoj, farmakologiji, hortikulturi...Primena. Nahranimo narod jednom ribom. Da li je narod moguće hraniti ADSL ljubavnom emisijom? Primenjena umetnost, primenjena sila. Govorimo o njenoj upotrebnoj vrednosti, praktičnoj, iskoristivoj na neki način. Način. Kada bi smo nešto izvadili iz kontekta i stavili na drugo mesto, da li bi tekst onda izgledao drugacije?
- Sigurno bi. Bio bi to bolji tekst.
Bolji od čega? - Bio bi napredniji, dekonstrukcijskom metodom dolazi se do novih sagledavanja stvarnosti.
Kao nekadasnji čas anatomije? (Ne mislim na Kiša) - Pa da i onda se tekst menja.
Zašto jednostavno ne bi smonapisali novi tekst, ako već želimo novi? - Ne! Ja neću novi, ja hocu stari ali na novi način. Tražim mu nov primenu, tražim mu novu funkciju.
Hoćeš da kažeš da nam ne treba novi tekst? - Pa, zapravo ne...
U čemu je onda napredak, u prezvakavanju starog? Postoji limit kombinacija i smerova u kojima se taj tekst može kretati, postoji i limit u željama i potrebama koje određuju dokle će se taj tekst kretati i kad će se one njih zasititi, često zaboravljajući šta je uopste taj tekst želeo da kaže prvobitno.
- To više i nije bitno. Nije bitno šta je tekst hteo da kaže, već šta si ti hteo da ti taj tekst kaze.
Kako bi bilo da ti iščupam glavu i stavim na mesto dupeta, mozda tvoj telo-tekst bude govorio nešto novo, već mogu da naslutim primenu takve tekstualnosti.
Tanatos.
Pakovanje.
Može se čitati i kao oblik, kao forma, ali ono prevashodno nosi sadržaj u sebi. Pakovanje je jedna lažna forma kvaliteta. Ona je simbioza i sinteza oblika, primene i načina. Ona u sebi sadrži niz proračuna (održive) sadrživosti i onoga što sadržilac sadržava. Pack - na engleskom se u prevodu može naći na - ono što nešto sadrži/contain ( u našem jeziku, iz istog korena se potiče reč kontejner - onaj koji nešto sadrži, gde se nešto odlaže). Drugo tumačenje reči Pack (možemo naći u srpskom jeziku primenu u terminu “paket“, a na engleskom takođe imamo package, pekidž odnosno prtljag “Da li si se spakovala draga? Da dragi, spakovala sam se! Ok idem samo po “paklu“ cigareta i vraćam se.“ )... Sledeće tumačenje koje se odnosi na pack je kljucanje, iliti packanje. Takođe vrlo rasprostranjeno u srpskom narodu “Dobio sam packe od ucitelja, nisam bio dobar na času.“ i sve tako u paketu. Pakovanje je u ljudskoj psihi jedan od najuvreženijih arhaičnih termina, bez obzira što se njemu daje neka modernija konotacija. Pakovanje u semantičkom ima svoj udarac, svoje nametanje i uveravanje, edukativnost i silu tradicije, ukalupljenje, uvezivanje u lep izgled i začešljanu formu, ima svoj šarm manira, ali je i dalje neosporno mrtav. Tanatos.
Publika.
Čovek koji održava igru živom. Konzumatorski auditorijum koji sluša moćne komande, reaguje na sniženja cena, koji se raduju rasprodajama, onaj koji gaji taj orgijastički navijački duh, isprovociran atrakcijom video igara virtualne ili tuđe stvarnosti, onaj koji se bavi ili ubija zbog intrige, fetišira se mrtvim a onemogućen je da komunicira sa živim sadržajem. Onaj kome su potrebne izveštačene ili veštačke tvorevine. Umorena umrtvljena i hipnotisana ljudska postojanost sužene svesti, koja SVOJU stvarnost nema, reaguje na prosto puckanje prstima, nema ništa ezoterično, ništa van okvira, ništa izazovno osim smrti. To nije Eros koji razgovara sa Tanatosom, to je Tanatos koi priča sam sa sobom.
Mesto.
Kada pričamo o uslovima tu se uvek pojavljuje i neko mesto. "Nije mesto za takve stvari, treba naći neko pogodnije mesto, neko skrovito mesto, neko lepo mesto, gde će sve biti na mestu. A onda će sve da se desi baš kako treba" Kada se sve kockice poslože i sve dođe na svoje mesto onda će stvarnost procvetati i magija će se desiti. Svi znaju koje im je omiljeno mesto. Ali to mesto je, baš kao za baksuz, uvek zauzeto. To mesto je već neko unapred izabrao, rezervisao, zakupio, kupio. To mesto je zauvek izgubljeno, to tako savrseno mesto, ono tako tuđe i zauzeto. Mesto na kome vredi provesti ceo život. Zvuči kao grobno mesto, ali bože moj... U isčekivanju nekih boljih mesta... Ona govore o jednoj krajnjoj separaciji, klanovskom fetišerskom separarizmu, elitizmu, šovinizmu i skučenosti. Uskogrudosti. Mesto - nije opšte mesto, pozicija, vec floskula građevinske forme, jazbina u četiri zida koja podrazava intimnu atmosferu. Grobnica. Mauzolej. Tanatos.
Vreme.
Prolazi. "Nema ga se". Nestaje. Sve menja. Nosi sve ... Je novac. Pravo vreme. Naše vreme, njihovo vreme. Vreme za sve. Jedna endemična demonska tvar svojstvena samo ovom delu univerzuma. Dimenzija konačnosti u srcu beskonačnosti, u društvu bića koja percipiraju njeno postojanje, koja su joj jedina dužna. Mere ga ali ne znaju šta bi s njim. Pokušavaju ga prodati stavljajući svoj život na raspolaganje, u časovima u kojima intuitivno nikada ne bi vršili takve operacije. I sve to zarad nečega patvorenog što daje opipljivu vrednost vremenu i životu. Manifestacija identiteta nepronađenog života, podarena surogatu - vremenu. Vreme - apstraktna kategorija koja utiče na prolaznost. Kvalitetnije "utrošeno" kreće se brže, dok ono bez svojstva teško je, i vuče se “usporeno”. Vezano je za ljudsko opažajno, kao relativna kategorija. Kada se na njega obraća pažnja, sinhronizovanost spontanost i intuitivnost bivaju zamenjene nekim drugim akcentima - operativnosti, izvodljivosti, ostvarljivosti, proračunatosti, pragmatičnosti, proklamaciji razuma, i opet stihijskom ali ovog puta disharmoničnom kretanju života, koji pokušava da se uteši nekakavom smislenošću planskog kretanja, individualnog, tehnološkog ili civilizovanog. Igra sa odlaganjem smrti, misao o vremenu u njoj. Da li je to Eros?
Protokol.
Sistem pravila, odnosno paradigma po kojoj se objekti - informacije - operacije kreću, razmenjuju, opšte. Plan koji pretpostavlja program za olakšavanje teskobnog života, unapređivanje komunikacije. Lakoća je postala preduslov za mnoge stvari. Brzina i lakoća, ažurnost i ekspeditivnost, cash and cary, novi bolji i jednostavniji, podnošljiviji dugoročniji način kreditiranja. Na autopilotu – serviseru - operateru - promoteru - distributeru i aparataima, taj džinovski Matrix razradio je sve konpulzivne tehnike osmehivanja dok feedback hrani i jednu i drugu stranu, od kojih se ne zna kojoj je bolje. Zaista bolje. Bolje od čega? Takva erotika i privlačnost rade na postraumatskim osovama i psihologiji zavisnika. Stres - kriza - pseudorešenje. Te stvari su edukaciona lektira za zavisnike u institutima za psihijatriju. Propozicije generalno prihvatljivih konvencionalnih ponašanja, koja navode na prilagođavanje i socijalizaciju, kulturu odnošenja. Protokol, životni tutorijal za nedoraslost populacije, na svim nivoima biroktaskim, tehnokratskim, svaka kasta ima svoj tutorijal, za svaku važe posebna pravila. Niko nije pošteđen, čak ni oni koji ga prave. Pred time smo vi jednaki. Pred velikim bogom protokolom, tako čarobnim i nepredvidivim i inuitvnim magičnim. Tako živim. Tanatos.
Eros se baš u tim poljima nalazi. Ne govoreći o hemiji, pričajuci o inicijalnim uslovima, inicijaciji u erotizam. Telesna alhemijska laboratorija je tu da podrži, i napravi zlato od bilo čega ako za to postoji potreba.
U opštenju sa današnjim post-industijskim vremenom kao da se taj demon parazit korporacijskog neoliberalizma uvukao pod kožu i ugrozio Eros. Kao da ljudi opšte sa svojim vremenom i uslovima za život - Tanatosom, a ne sa nečim što se nalazi mimo svega toga, u Erosu koji uzdiže.
Seksualnost jeste sve više vezana za Tanatos, za mrtve ili short therm, temporary, fast, easy, to go, simbole. Forma je preglasala život i postala porno. Sadržaj je izgubio svoj misterij i postao je nadražaj. Tako da od svega ostali su nadražaj i porno, umesto sadržaj i forma.
Sve mora da ima svoje: ime, uslove, oblik, način, primenu, pakovanje, publiku, mesto, vreme, protokol...Protok lol.
Ime - poseduje ga sve. Nomen est omen. Uvreženo u ljudskom verovanju, naturano blago-usputno da se ne bi izgubilo vremenom, kao mit. Kao naturalno, ime ima svoju magijsku i simboličku vrednost. Ako se spoji sa pornografijom, producira se Tanatos. Privlačan koliko i erotsko, dijametralno suprotan, jak u svom propadajućem svojstvu. Prateći samo goli diskurs Tanatosa, balans se raspada. Tada se traži spas u jogurtu imenovanim terminom Balans.
Imena gube značenja, znaci ne ukazuju ni na šta, pustinja počinje da širi svoje krake. Vetra ni od kuda.
Samo ime ne determiniše nista. Imenovanje ima svoju vokaciju. Ali to je samo jedan od poziva, nikako jedini.
Uslovi. Šta tačno znači uslov? Ispunjenje zamišljene slike, slaganje kockica, sličica na slagalici, pretpostavke o uslovima u kojima je nešto moguće izvesti? Laboratorijski uslovi, uslovi opstanka, uslovljavanja, uslovi za ostvarenje ljubavi, Erosa? Tanatosa.
Sama pojavnost Erosa nema povezanost sa proračunima i predviđanjima. Građenju konstrukcije koja je prioritetna, kao ona koja gradi model zbog kojeg bi se dalje nešto trebalo desiti. Eros nema potrebu da traži uslove, on će izmileti iz prljavštine i tišine, on će izaći i iz čistote šumskog izvora. Ne postoje uslovi za Eros. On može nastajati i u ratnim uslovima u gladi, bolesti, u nesvakidašnjosti, u ništavnosti i učmalosti, a i u raštrkanosti, rasejanosti, konfuznosti.
Zakon atrakcije i duševnog i duhovnog izrazaja su mnogo suptilniji od svakog plana i proračuna. Oni kao voda prodiru kroz sve betonske armirane čelicne konstrukcije, taj princip ne zna za granice i iskazaće se uvek ako postoji potreba za njim. Zato je bolje pričati o potrebama nego o uslovima. Potrebe se javljaju i zahtevaju vrhunsko poštovanje. One su te koje su iskonski preduslovi za bilo koju vrstu sazrevanja i konzistencije. Fenotipskog, ili kakvog već, utelovljenja duha.
Oblik.
Je najveći bauk forme. Obrazac koji po industrijskom protokolu najviše paše ljudskom oku. Ali, da li je oko jedini senzor koji upija formu? Formu ideale. Omiljenu formu, koja prija svakome, koja će biti prepoznata i prigrljena, priznata, ona koja može iskomunicirati sa svačijom duševnom shemom. Poigravanje sa percepcijom i medijsko repetitivno ulagivanje određenih formi... Koji su to erotski oblici koji bude želju u ljudima da komuniciraju, da pričaju o tome, da kupuju da uživaju. Koji su to oblici? Pornografija u svakoj flaši, svakom paketu svakoj proizvodnoj formi koja je pravljena da se svidi, dopadne, da sa vama razgovara, da vam bude lepa i korisna, samo vaša i ponizna. Po ceni od samo samo samo - nedoglednih samo. Oblik "samo" - podrazava samo. I "samo" je oblik, i "samo" je forma. SAMO. Šta se desilo sa ČAK? To su anatomske analogne formacije koje ljudska duša(shema) prepoznaje, nevino posegnuvši za floskulom.
Samo samo samo! - i još manje i niže. Oblik je je utvara, demon dizajna, to je duh u boci, kesi, mašini. To je ljudski duh koji trljanjem ne izlazi iz lampe vec u nju ulazi. Tanatos.
Način - pristup, determinisani i demistikovani gradativni iliti progresivni obrazac, patern čijem se proračunatom tehnološkom artikulacijom dolazi do određenih efekata, proizvoda, željenih ostvarenja. Čist manirizam industrijskog i postindustrijskog vremena, izvađen iz konteksta života proučavanjem postupaka i dekonstuisanjem spoljašnje strane misterije življenja. Način. Alhemijski proces, ili ritual, invokacija projektom, kojim će se zadovoljiti tražnje bogova i odobriti, uslišiti želje, molbe, procenjujući statistički, empirijski, gledanjem u tarot ili pasulj, aminujući, proričući dobru budućnost ostvarenju plana. Dajući svoj blagoslov, i pokroviteljstvo. Dajući novac. Novac je jedan od načina, plaćanje je jedan od načina. Fond raising, građenje puta novca je jedan od atrakcionih Tanatosovih emanacija. Na koji će način novac nekuda otići, za šta će sve biti potrošen, koji će efekat sve to postići, i veliko uzbuđenje koje nastaje oko svega toga. Da bi se svi ti uslovi ispunili, oni se moraju tretirati na određeni način, da bi stvorili uslove za nove načine i pristupe. Konkursi, na koji način će sadržaj doći do izaražaja? Konkurišući. Konkurentnošću. Konkurencijom. To je način na koji se nešto izražava.
Ostvarenje ličnog cilja i načina pristupom, potrebom da se u virtualnoj formi dostavi plan "lova na cilj". Da li će cilj biti ulovljen, utelovljen, da li će Frankenštajn biti živ?(njegovo čudovište)
Da li je Frankenštajn uopste čovek? Da li je taj kreativni Eros išta drugo do kabalističko pravljenje Golema - čoveka od prašine. Davanjem živototvorne energije nečemu što nikada neće biti živo. Već će biti i ostati samo način. Manir, forma, norma. Tanatos.
Primena.
Da li Eros ima pragmatičnu primenu? Da li je to pogonska energija, da li je na nju moguće instalirati dinamo i crpeti energiju i potencijal, hraniti gladne, osvetljavati prostorije, ulice, lečiti bolesne, obrazovati neuke, formirati magnetska polja, konverzijom je prevoditi u druge, čak i ubojite supstancije, pakovati i prodavati kao jutarnji napitak, široka primena u zdravstvu vojsci hemijskoj industriji, prehrambenoj, farmakologiji, hortikulturi...Primena. Nahranimo narod jednom ribom. Da li je narod moguće hraniti ADSL ljubavnom emisijom? Primenjena umetnost, primenjena sila. Govorimo o njenoj upotrebnoj vrednosti, praktičnoj, iskoristivoj na neki način. Način. Kada bi smo nešto izvadili iz kontekta i stavili na drugo mesto, da li bi tekst onda izgledao drugacije?
- Sigurno bi. Bio bi to bolji tekst.
Bolji od čega? - Bio bi napredniji, dekonstrukcijskom metodom dolazi se do novih sagledavanja stvarnosti.
Kao nekadasnji čas anatomije? (Ne mislim na Kiša) - Pa da i onda se tekst menja.
Zašto jednostavno ne bi smonapisali novi tekst, ako već želimo novi? - Ne! Ja neću novi, ja hocu stari ali na novi način. Tražim mu nov primenu, tražim mu novu funkciju.
Hoćeš da kažeš da nam ne treba novi tekst? - Pa, zapravo ne...
U čemu je onda napredak, u prezvakavanju starog? Postoji limit kombinacija i smerova u kojima se taj tekst može kretati, postoji i limit u željama i potrebama koje određuju dokle će se taj tekst kretati i kad će se one njih zasititi, često zaboravljajući šta je uopste taj tekst želeo da kaže prvobitno.
- To više i nije bitno. Nije bitno šta je tekst hteo da kaže, već šta si ti hteo da ti taj tekst kaze.
Kako bi bilo da ti iščupam glavu i stavim na mesto dupeta, mozda tvoj telo-tekst bude govorio nešto novo, već mogu da naslutim primenu takve tekstualnosti.
Tanatos.
Pakovanje.
Može se čitati i kao oblik, kao forma, ali ono prevashodno nosi sadržaj u sebi. Pakovanje je jedna lažna forma kvaliteta. Ona je simbioza i sinteza oblika, primene i načina. Ona u sebi sadrži niz proračuna (održive) sadrživosti i onoga što sadržilac sadržava. Pack - na engleskom se u prevodu može naći na - ono što nešto sadrži/contain ( u našem jeziku, iz istog korena se potiče reč kontejner - onaj koji nešto sadrži, gde se nešto odlaže). Drugo tumačenje reči Pack (možemo naći u srpskom jeziku primenu u terminu “paket“, a na engleskom takođe imamo package, pekidž odnosno prtljag “Da li si se spakovala draga? Da dragi, spakovala sam se! Ok idem samo po “paklu“ cigareta i vraćam se.“ )... Sledeće tumačenje koje se odnosi na pack je kljucanje, iliti packanje. Takođe vrlo rasprostranjeno u srpskom narodu “Dobio sam packe od ucitelja, nisam bio dobar na času.“ i sve tako u paketu. Pakovanje je u ljudskoj psihi jedan od najuvreženijih arhaičnih termina, bez obzira što se njemu daje neka modernija konotacija. Pakovanje u semantičkom ima svoj udarac, svoje nametanje i uveravanje, edukativnost i silu tradicije, ukalupljenje, uvezivanje u lep izgled i začešljanu formu, ima svoj šarm manira, ali je i dalje neosporno mrtav. Tanatos.
Publika.
Čovek koji održava igru živom. Konzumatorski auditorijum koji sluša moćne komande, reaguje na sniženja cena, koji se raduju rasprodajama, onaj koji gaji taj orgijastički navijački duh, isprovociran atrakcijom video igara virtualne ili tuđe stvarnosti, onaj koji se bavi ili ubija zbog intrige, fetišira se mrtvim a onemogućen je da komunicira sa živim sadržajem. Onaj kome su potrebne izveštačene ili veštačke tvorevine. Umorena umrtvljena i hipnotisana ljudska postojanost sužene svesti, koja SVOJU stvarnost nema, reaguje na prosto puckanje prstima, nema ništa ezoterično, ništa van okvira, ništa izazovno osim smrti. To nije Eros koji razgovara sa Tanatosom, to je Tanatos koi priča sam sa sobom.
Mesto.
Kada pričamo o uslovima tu se uvek pojavljuje i neko mesto. "Nije mesto za takve stvari, treba naći neko pogodnije mesto, neko skrovito mesto, neko lepo mesto, gde će sve biti na mestu. A onda će sve da se desi baš kako treba" Kada se sve kockice poslože i sve dođe na svoje mesto onda će stvarnost procvetati i magija će se desiti. Svi znaju koje im je omiljeno mesto. Ali to mesto je, baš kao za baksuz, uvek zauzeto. To mesto je već neko unapred izabrao, rezervisao, zakupio, kupio. To mesto je zauvek izgubljeno, to tako savrseno mesto, ono tako tuđe i zauzeto. Mesto na kome vredi provesti ceo život. Zvuči kao grobno mesto, ali bože moj... U isčekivanju nekih boljih mesta... Ona govore o jednoj krajnjoj separaciji, klanovskom fetišerskom separarizmu, elitizmu, šovinizmu i skučenosti. Uskogrudosti. Mesto - nije opšte mesto, pozicija, vec floskula građevinske forme, jazbina u četiri zida koja podrazava intimnu atmosferu. Grobnica. Mauzolej. Tanatos.
Vreme.
Prolazi. "Nema ga se". Nestaje. Sve menja. Nosi sve ... Je novac. Pravo vreme. Naše vreme, njihovo vreme. Vreme za sve. Jedna endemična demonska tvar svojstvena samo ovom delu univerzuma. Dimenzija konačnosti u srcu beskonačnosti, u društvu bića koja percipiraju njeno postojanje, koja su joj jedina dužna. Mere ga ali ne znaju šta bi s njim. Pokušavaju ga prodati stavljajući svoj život na raspolaganje, u časovima u kojima intuitivno nikada ne bi vršili takve operacije. I sve to zarad nečega patvorenog što daje opipljivu vrednost vremenu i životu. Manifestacija identiteta nepronađenog života, podarena surogatu - vremenu. Vreme - apstraktna kategorija koja utiče na prolaznost. Kvalitetnije "utrošeno" kreće se brže, dok ono bez svojstva teško je, i vuče se “usporeno”. Vezano je za ljudsko opažajno, kao relativna kategorija. Kada se na njega obraća pažnja, sinhronizovanost spontanost i intuitivnost bivaju zamenjene nekim drugim akcentima - operativnosti, izvodljivosti, ostvarljivosti, proračunatosti, pragmatičnosti, proklamaciji razuma, i opet stihijskom ali ovog puta disharmoničnom kretanju života, koji pokušava da se uteši nekakavom smislenošću planskog kretanja, individualnog, tehnološkog ili civilizovanog. Igra sa odlaganjem smrti, misao o vremenu u njoj. Da li je to Eros?
Protokol.
Sistem pravila, odnosno paradigma po kojoj se objekti - informacije - operacije kreću, razmenjuju, opšte. Plan koji pretpostavlja program za olakšavanje teskobnog života, unapređivanje komunikacije. Lakoća je postala preduslov za mnoge stvari. Brzina i lakoća, ažurnost i ekspeditivnost, cash and cary, novi bolji i jednostavniji, podnošljiviji dugoročniji način kreditiranja. Na autopilotu – serviseru - operateru - promoteru - distributeru i aparataima, taj džinovski Matrix razradio je sve konpulzivne tehnike osmehivanja dok feedback hrani i jednu i drugu stranu, od kojih se ne zna kojoj je bolje. Zaista bolje. Bolje od čega? Takva erotika i privlačnost rade na postraumatskim osovama i psihologiji zavisnika. Stres - kriza - pseudorešenje. Te stvari su edukaciona lektira za zavisnike u institutima za psihijatriju. Propozicije generalno prihvatljivih konvencionalnih ponašanja, koja navode na prilagođavanje i socijalizaciju, kulturu odnošenja. Protokol, životni tutorijal za nedoraslost populacije, na svim nivoima biroktaskim, tehnokratskim, svaka kasta ima svoj tutorijal, za svaku važe posebna pravila. Niko nije pošteđen, čak ni oni koji ga prave. Pred time smo vi jednaki. Pred velikim bogom protokolom, tako čarobnim i nepredvidivim i inuitvnim magičnim. Tako živim. Tanatos.
Balkanizam i bizantizam
Balkanizam, na zapadu stvoren izraz koji, tobože,
označava način i sistem koji vlada u javnom
životu balkanskih država i naroda: beznačelnost,
borba nedozvoljenim sredstvima, podvala,
politička ubistva, podmićivanje, strast za
bogaćenjem, puzavost pred višim, a grubost
prema nižima od sebe; up. Bizantizam
Bizantizam – bizantijska umetnost; sistem vladavine
sličan onom bizantijskom ili Istočnom
rimskom carstvu, gde je neograničeni vladar
bio istovremeno glava države i crkve, i dopuštao
svojim dvoranima i ljubimcima da vrše
uticaj na najvažnije državne poslove; otuda fig.
pokorno služenje i udvaranje vladarima i njihovim
prohtevima, puzanje pred višim a nadmenost
prema nižim od sebe; up. vizantizam.
Dotični navodi se ne pojavljuju u izdanjima
Vujaklije u periodu od 1936. do 2009. U poslednjih
sedamdeset godina se značenje pojma
balkanizam drži podalje od javnosti. Šire su
poznata samo proizvoljna tumačenja, koja se
odnose na šovinizam, ili neke pojave vezane za
patrijarhalno društvo. To je prilično netačno
tumačenje, i takva vrsta špekulacije stavovima
koja dolazi sa lošim informisanjem može služiti
za manipulisanja u razne svrhe.
U suštini Balkanci mogu biti muškarci i žene
bez razlike, mogu to biti i ljudi koji žive u definicijom
opisanim državnim porecima – sistemima
bez obzira na geografsku lociranost. Balkanizam
je jedan opšti pojam, arhaičan i prilično
mistifikovan, bez razumnog povoda. Razlozi
za takvu cenzuru su krajnje nepoznati, ali se
mogu naslutiti sa osvrtom na aktuelnosti.
Navodi pozajmljeni iz Vujaklijinog Leksikona
stranih reči i izraza, 1936., prvo izdanje Geca
Kon.
Rasprava o slobodi i toleranciji
Suprotnost je istovetnost.
Odraz u ogledalu
Opozit životu nije smrt već večni život, gledajući na to da je život smrtan a ne večnost.
Rođenje je nasuprot smrti.
Živeti život = Ubiti smrt.
Živeti smrt = Ubiti život.
U svim varijantama zadržava se značenje-suprotnost je istovetnost.
Kontraprodukt je sastavni deo celokupnosti.
Svaka poričuća izjava bi govorila da boje nastaju samo od svetlosti; zanemarujući senke,
tamne nijanse i mračnu stranu.
To nadasve nije moguće.
Postojanje bez opozita nije moguće.
Jednostranost je vrhunsko grešenje, obzirom na to da živimo u dualnom svetu.U svetu podeljenosti.
Svest je okrenuta spoznaji dvostranosti ali je u otporu i kritički je nastrojena svakoj suprotnosti. Odbacuje je i prokazuje.
Panično pokušava pronaći božansko u sebi i okreće se svojoj jednostranosti; mrzeći sebe, kajući se zbog grešaka,
uništavajući ostatke prošlosti, osuđujući suprotnost nazivajući je bolešću.Praveći veštačko jedno.
To je licemerje prema sopstvenoj prirodi.
Moleći se dobru da vam se ne desi zlo; činite isto kao kada bi se molili zlu da vam se desi dobro.
Licemerje i nesagledivost sopstvene dimenzije maskiralo se i ne prepoznaje se, čovek ne vidi više suprotnost u samome sebi.
Nagon za spoznanjem ostaje da ključa i njegova motorika radi sa zabludama i stranputicama jednostranosti; sa definitivno
lošim materijalom, koji neće pomoći u putu ka sagledavanju i spoznaji.
Mašta stupa na scenu i smišlja novu polovičnu ličnost kojoj suprostavlja proizvoljnu suprotnost, onaj odbačeni deo sebe.
Vidi ga u spoljnom svetu i ta druga polovina ga proganja kao anima. Projektuje je.
Uvek je vidi kao pretnju, senku, avet, u onima koji su prihvatili odbačeni deo kao jedinu sopstvenu istinu, onima koji
su obacili deo ličnosti od kojega je sagradjeno predmetno lice.
U svojoj biti je priroda tog čina suprotnost samom čoveku kao misaonom biću, to je antiteza bivstva u samom bivstvu,
izraženija nego samo istinoljublje.
Ali ipak, nagon ostaje, traženje ostaje.
Mehanizmi rade a ego ih vrlo često navodi na pogrešan put.
Samoizmišljajući se.
Koliko mislimo da smo pravi toliko i ne znamo koliko smo pogrešni; koliko ne znamo da grešimo toliko zapravo i znamo
koliko smo u pravu.
Zamke ličnosti nameću slepilo.
Ne vidi se da je vrhunsko jedno sinteza dvojnosti a ne biranje jedne od moguće dve strane, praveći veštačko jedno.
Ne mogu se konteksti stavljati na mesto teksta.
Kojom analogijom dokazati da suprotnost nije istovetnost. Da lepo nije ružno, da noći nisu dani, da dobro nije zlo,
da tama nije svetlost, da levo nije desno, da gore nije dole, da život nije smrt. Da lice nije naličje. Da penis nije vagina.
Ako na suprotnost gledamo kao na negativ ili kontra stranu, opozit, prema tom modelu možemo reći da je suprotnost
ono što je s druge strane, ono što je u minusu, ili obrnutoj srazmeri. Kao negativ postojećoj misli, postojanju, negativno
mišljenje.Uzmimo na primer negativno mišljenje, biće, boju, ili bilo koju vrstu suprotnosti kao takve. Suprotnosti bilo
čemu. Jednoj ćemo strani dati pozitivni a drugoj negativni kontekst. Isto takvu i vrednost.Da bi se kao takve mogle nositi
jedna drugom .
Recimo da je dobro +5 a zlo -5. Figurativno.
A onda cemo ih izmeriti i reći sta je nejednakije i šta pravije..
Daćemo im znak jednakosti.
+ 5 = -5
dalje
0 = - 5 + 5
0 = 0
Proizvoljnom matematičkom analogijom utvrđeno je da su obe strane iste vrednosti, i da su samo kao takve delovi
i dve dimenzije ljudskog i spoljnog bića koja gravitiraju oko zamisljenog centra,
Nule ili jednakosti. Celovitosti.
Dobro i zlo nisu afirmacija i degradacija jedno drugog već samo dve nasuproćene kategorije, astraktna repera bez
realne granice. Centri ili nule se stalno pomeraju, zavisno od posmatrača i njegovog opšteg karaktera.
Degradacija dobra nije zlo. Jer ni afirmacija zla nije dobro.
Afirmacija dobra je bolje, afirmacija zla lošije.
Tako da je po istom principu degradacija zla bolje, dok je degradacija dobra lošije.
Gledajući sa elementarne strane imamo po dva para nasuproćenih elemenata.
Vatru i Vodu;
Vazduh i Zemlju.
Ali svaki od tih činilaca obzirom na svoju suprotnost, suprotnošću svojom je komplementaran svome paru a i ostalim
elementima. Samim tim Vatra nije zla u odnosu na svog parnjaka već je i ona po sebi dualna, svojom razornom i produktivnom
moći. Moći i svojstvom. Tako da su dobro i zlo, afirmativno i degradirajuće, razorno i produktivno, samo karakteri svakog elementa
i bića na zemlji, koje oni po prirodi svojoj poseduju.
Svi mi u sebi osećamo svetlost i tamu; jer ih posedujemo, osecamo vatru i zemlju, vodu i vazduh, sreću i tugu, lepotu i ružnoću.
I sve one imaju svoje kreativne i razorne moći. Tužan čovek može napisati divnu pesmu, tužan čovek može ubiti drugog čoveka
ili uništiti svoj život. Srećan čovek može širiti sreću oko sebe, srećan čovek može poginuti u svojoj slepoj sreći ne videći otvoren šaht
na putu dok je skakao nokolo srećan.
Mač ima dve oštrice od kojih obe seku, medalja dve strane, mi imamo anđele i demone kao personifikovana svojstva...
Kao što zemlja može da rađa tako može i da guta, u zemljotresima.
Kao što vetar može da hladi i nosi seme i sadi, tako može i da odnese hektare šuma i kuća.
Vatra može grejati, kuvati, osvetljavati; može tako i putošiti u požarima pretvarajući svet u pepeo.
Voda može daviti svet svakoga dana, tako isto toliti žeđ i obnavljati život, čistiti i prati.
Odbacujući takvu vrstu osobenosti i svojstvenosti, negiramo vlastitu prirodu, a i prirodu upošte sa kojom smo koherentni.
Prirodu stvari uopšte, prirodu prirode, prirodu kosmosa.
Prirodu milosti i besa.
Prirodu reakcije sopstvenog bića, obogaljujući ga za jednu od dve jedine moguće vrste slobode, i prava izbora unutrašnjeg bića.
Na taj način proizvodimo frustracije koje zamenjuju prirodan duševni sud o stvarima.
Postajemo mašine u službi sopstvene ugušenosti.
Intuicija prestaje da postoji, prestaju afirmativne emocije, sanjanja, prestaju slobode, rađaju se empirija, potrebe, planovi i prava izbora, destrukcija. Pored njih i žanrovi, discipline,ograđenosti, šovinizmi, fašizmi kao paradigme nasuproćenosti gde svako igra idejnu ulogu odbačenog tuđeg bića, ideje.
A koje su posledice.....sa duhovne strane..
Fobije kao reakcie odnosno materijalizacija , na silu, odbačenog iz unutarnjeg bića, u konzervativnom društvu.
Panike kao meta strahovi, nastali pod pritiskom drustvenih psiholoških igara. Depresija, apatija...
Neko je davno napravio užasnu grešku.
I na tom nivou prestaju komplementarnosti i počinju beskrajne bitke za veća prava i ispravnosti.
Bitke između boga i đavola, armagedone i konačnosti ljudske civilizacije.
a sve je to užasno davno počelo, onda kada je čovek odbacio svoju dualnost i odlučio se za jednostranost.
Kada je čovek postao žena.
Kada je čovek postao muškarac.
Kada se usudio da povuče crtu i napravi kategoričku razliku.
Čovek mora da razume svoju celovitost u dualnosti.
Metafizičnost duha treba prepustiti njemu samom.
Elementarnost njoj samoj.
Dualnosti prepustiti samoga sebe i učiti od samoga sebe; zadovoljavati gladi i potrebe jednog i drugog pola sopstva.
Nasuproćujući ih, hraneći ih jednog drugim, mistički sagledavajući svoj duh i božansku stvaralačku energiju.
Spoljni plan će se sam formirati iz unutrašnjeg.
Preuzevši kontrolu i projektujući takvu vrstu osuđivačkog rasuđivanja na spoljašnji plan, čovek je izgubio svojstvo i već vekovima
tapka u mestu gubeći i generacije.
Izgubio je moć i svoj unutrašnji raj.Pretvorio je sebe u hodajuću legendu.
Vreme je za povratak. I za smrt mitovima.
To je jedan od mogućih scenarija.
Odraz u ogledalu
Opozit životu nije smrt već večni život, gledajući na to da je život smrtan a ne večnost.
Rođenje je nasuprot smrti.
Živeti život = Ubiti smrt.
Živeti smrt = Ubiti život.
U svim varijantama zadržava se značenje-suprotnost je istovetnost.
Kontraprodukt je sastavni deo celokupnosti.
Svaka poričuća izjava bi govorila da boje nastaju samo od svetlosti; zanemarujući senke,
tamne nijanse i mračnu stranu.
To nadasve nije moguće.
Postojanje bez opozita nije moguće.
Jednostranost je vrhunsko grešenje, obzirom na to da živimo u dualnom svetu.U svetu podeljenosti.
Svest je okrenuta spoznaji dvostranosti ali je u otporu i kritički je nastrojena svakoj suprotnosti. Odbacuje je i prokazuje.
Panično pokušava pronaći božansko u sebi i okreće se svojoj jednostranosti; mrzeći sebe, kajući se zbog grešaka,
uništavajući ostatke prošlosti, osuđujući suprotnost nazivajući je bolešću.Praveći veštačko jedno.
To je licemerje prema sopstvenoj prirodi.
Moleći se dobru da vam se ne desi zlo; činite isto kao kada bi se molili zlu da vam se desi dobro.
Licemerje i nesagledivost sopstvene dimenzije maskiralo se i ne prepoznaje se, čovek ne vidi više suprotnost u samome sebi.
Nagon za spoznanjem ostaje da ključa i njegova motorika radi sa zabludama i stranputicama jednostranosti; sa definitivno
lošim materijalom, koji neće pomoći u putu ka sagledavanju i spoznaji.
Mašta stupa na scenu i smišlja novu polovičnu ličnost kojoj suprostavlja proizvoljnu suprotnost, onaj odbačeni deo sebe.
Vidi ga u spoljnom svetu i ta druga polovina ga proganja kao anima. Projektuje je.
Uvek je vidi kao pretnju, senku, avet, u onima koji su prihvatili odbačeni deo kao jedinu sopstvenu istinu, onima koji
su obacili deo ličnosti od kojega je sagradjeno predmetno lice.
U svojoj biti je priroda tog čina suprotnost samom čoveku kao misaonom biću, to je antiteza bivstva u samom bivstvu,
izraženija nego samo istinoljublje.
Ali ipak, nagon ostaje, traženje ostaje.
Mehanizmi rade a ego ih vrlo često navodi na pogrešan put.
Samoizmišljajući se.
Koliko mislimo da smo pravi toliko i ne znamo koliko smo pogrešni; koliko ne znamo da grešimo toliko zapravo i znamo
koliko smo u pravu.
Zamke ličnosti nameću slepilo.
Ne vidi se da je vrhunsko jedno sinteza dvojnosti a ne biranje jedne od moguće dve strane, praveći veštačko jedno.
Ne mogu se konteksti stavljati na mesto teksta.
Kojom analogijom dokazati da suprotnost nije istovetnost. Da lepo nije ružno, da noći nisu dani, da dobro nije zlo,
da tama nije svetlost, da levo nije desno, da gore nije dole, da život nije smrt. Da lice nije naličje. Da penis nije vagina.
Ako na suprotnost gledamo kao na negativ ili kontra stranu, opozit, prema tom modelu možemo reći da je suprotnost
ono što je s druge strane, ono što je u minusu, ili obrnutoj srazmeri. Kao negativ postojećoj misli, postojanju, negativno
mišljenje.Uzmimo na primer negativno mišljenje, biće, boju, ili bilo koju vrstu suprotnosti kao takve. Suprotnosti bilo
čemu. Jednoj ćemo strani dati pozitivni a drugoj negativni kontekst. Isto takvu i vrednost.Da bi se kao takve mogle nositi
jedna drugom .
Recimo da je dobro +5 a zlo -5. Figurativno.
A onda cemo ih izmeriti i reći sta je nejednakije i šta pravije..
Daćemo im znak jednakosti.
+ 5 = -5
dalje
0 = - 5 + 5
0 = 0
Proizvoljnom matematičkom analogijom utvrđeno je da su obe strane iste vrednosti, i da su samo kao takve delovi
i dve dimenzije ljudskog i spoljnog bića koja gravitiraju oko zamisljenog centra,
Nule ili jednakosti. Celovitosti.
Dobro i zlo nisu afirmacija i degradacija jedno drugog već samo dve nasuproćene kategorije, astraktna repera bez
realne granice. Centri ili nule se stalno pomeraju, zavisno od posmatrača i njegovog opšteg karaktera.
Degradacija dobra nije zlo. Jer ni afirmacija zla nije dobro.
Afirmacija dobra je bolje, afirmacija zla lošije.
Tako da je po istom principu degradacija zla bolje, dok je degradacija dobra lošije.
Gledajući sa elementarne strane imamo po dva para nasuproćenih elemenata.
Vatru i Vodu;
Vazduh i Zemlju.
Ali svaki od tih činilaca obzirom na svoju suprotnost, suprotnošću svojom je komplementaran svome paru a i ostalim
elementima. Samim tim Vatra nije zla u odnosu na svog parnjaka već je i ona po sebi dualna, svojom razornom i produktivnom
moći. Moći i svojstvom. Tako da su dobro i zlo, afirmativno i degradirajuće, razorno i produktivno, samo karakteri svakog elementa
i bića na zemlji, koje oni po prirodi svojoj poseduju.
Svi mi u sebi osećamo svetlost i tamu; jer ih posedujemo, osecamo vatru i zemlju, vodu i vazduh, sreću i tugu, lepotu i ružnoću.
I sve one imaju svoje kreativne i razorne moći. Tužan čovek može napisati divnu pesmu, tužan čovek može ubiti drugog čoveka
ili uništiti svoj život. Srećan čovek može širiti sreću oko sebe, srećan čovek može poginuti u svojoj slepoj sreći ne videći otvoren šaht
na putu dok je skakao nokolo srećan.
Mač ima dve oštrice od kojih obe seku, medalja dve strane, mi imamo anđele i demone kao personifikovana svojstva...
Kao što zemlja može da rađa tako može i da guta, u zemljotresima.
Kao što vetar može da hladi i nosi seme i sadi, tako može i da odnese hektare šuma i kuća.
Vatra može grejati, kuvati, osvetljavati; može tako i putošiti u požarima pretvarajući svet u pepeo.
Voda može daviti svet svakoga dana, tako isto toliti žeđ i obnavljati život, čistiti i prati.
Odbacujući takvu vrstu osobenosti i svojstvenosti, negiramo vlastitu prirodu, a i prirodu upošte sa kojom smo koherentni.
Prirodu stvari uopšte, prirodu prirode, prirodu kosmosa.
Prirodu milosti i besa.
Prirodu reakcije sopstvenog bića, obogaljujući ga za jednu od dve jedine moguće vrste slobode, i prava izbora unutrašnjeg bića.
Na taj način proizvodimo frustracije koje zamenjuju prirodan duševni sud o stvarima.
Postajemo mašine u službi sopstvene ugušenosti.
Intuicija prestaje da postoji, prestaju afirmativne emocije, sanjanja, prestaju slobode, rađaju se empirija, potrebe, planovi i prava izbora, destrukcija. Pored njih i žanrovi, discipline,ograđenosti, šovinizmi, fašizmi kao paradigme nasuproćenosti gde svako igra idejnu ulogu odbačenog tuđeg bića, ideje.
A koje su posledice.....sa duhovne strane..
Fobije kao reakcie odnosno materijalizacija , na silu, odbačenog iz unutarnjeg bića, u konzervativnom društvu.
Panike kao meta strahovi, nastali pod pritiskom drustvenih psiholoških igara. Depresija, apatija...
Neko je davno napravio užasnu grešku.
I na tom nivou prestaju komplementarnosti i počinju beskrajne bitke za veća prava i ispravnosti.
Bitke između boga i đavola, armagedone i konačnosti ljudske civilizacije.
a sve je to užasno davno počelo, onda kada je čovek odbacio svoju dualnost i odlučio se za jednostranost.
Kada je čovek postao žena.
Kada je čovek postao muškarac.
Kada se usudio da povuče crtu i napravi kategoričku razliku.
Čovek mora da razume svoju celovitost u dualnosti.
Metafizičnost duha treba prepustiti njemu samom.
Elementarnost njoj samoj.
Dualnosti prepustiti samoga sebe i učiti od samoga sebe; zadovoljavati gladi i potrebe jednog i drugog pola sopstva.
Nasuproćujući ih, hraneći ih jednog drugim, mistički sagledavajući svoj duh i božansku stvaralačku energiju.
Spoljni plan će se sam formirati iz unutrašnjeg.
Preuzevši kontrolu i projektujući takvu vrstu osuđivačkog rasuđivanja na spoljašnji plan, čovek je izgubio svojstvo i već vekovima
tapka u mestu gubeći i generacije.
Izgubio je moć i svoj unutrašnji raj.Pretvorio je sebe u hodajuću legendu.
Vreme je za povratak. I za smrt mitovima.
To je jedan od mogućih scenarija.
Izveštaj Apostrofima o Antropomorfima
“Nauči da gledaš lepšu stranu života?“
Nije li to stvarnost neuporediva sa najluđom maštarijom ili snom? Nije li to
svet slobode o kome svi idealisti pišu; nismo li postigli baš sve ono što smo oduvek potajno želeli? Pa nije li to divno, krasno, smešno i vredno uživanja?
Naravno da jeste. Poslednji stadijum sreće zvani ludilo.
Ipak ne zaboravimo to da je najbolji lek - smejati se, pričati, osloboditi se, pokazati zube, udariti u bolnu tačku , otkinuti mačetu glavu , proživeti katarzu ubistva, jedno brutalno zadovoljstvo koje će te držati čvrsto, visoko i uspravno, a istovremeno terati na muku i mokar san.
Čizma glavu čuva ali ćud nikada.
Jedna opskurna sistematična nauka, hermetična i okrutna pleše po organizmu ljudskoga nadanja.
Očekivanje iznuđuje razočarenje.
Krdo je u stampedu, ludom trku, traga za hranom, novom blagorodnom ispašom. Stari dobri virus traži plodno tle da opustoši, ali
ostaje nezadovoljen. Neko je već to uradio pre njega.
- “Kolega je već bio tu, svratite sledećeg meseca.“
Proces regeneracije mora biti izvršen, tako zakon nalaže, u suprotnom nećete imati šta da uništite, nećete imati čime da se hranite,
nećete više imati ni o čemu da pišete.
Čovek - (med.) vrsta kosmičkog inteligentnog virusa koji se progresivno širi. Posebno je važan i interesantan jer deluje isključivo na jedinke svoje vrste kojima se hrani na nama, za sada, nepoznate načine. Destruktivan je, nestabilan i nepogodan za prirodno stanište jer ostavlja za sobom suviše organskog i neorganskog izmeta; pošto je najveći svaštojed ( jede gvožđe, plastiku, veštačko meso, pije naftu, guta bele, žute i crne kristale) može da radi i na stuju, i đavolski ne želi da umre posto mu je smrt najgori neprijatelj po njegovom shvatanju. Ima shvatanje i svoje postojanje naziva ŽIVOT.
Suštinski se hrani interaktivno komunikativno, gde energiju crpi iz složenih glasovnih radnji koje on "NAZIVA" REČI.
Tu se on traži i dobija svoj SMISAO.
Te glasovne frekvencije mu, na nama još nepoznat način, saopštavaju šta on kao jedinka treba ili ne treba da radi.
Sudeći prema izvesnim zaključcima postoje razni vidovi iskrivljenih ili zarotiranih frekvencija koje kod jedinki uzrokuju efekte iskakanja i alarmantnog destruktivnog ponašanja. Za takve fenomene vezan je tip LAŽ ili LIE, tip koji postaje sve zastupljeniji. Frekvencije se zvučno mogu bitno razlikovati u različitim stanišima i u različtim grupacijama, pa su virusi prirodno ekskomunicirani jedni od strane drugih.
Tokom perioda posmatranja, u predhodnosti, iz istog razloga pribegavali su sili kao jedinom rešenju i sprovodili REPRESIJU u cilju boljeg i lakšeg razumevanja. Naspram toga da ta pojava nije sasvim iščezla koriste se metodi PREVOĐENJA, pa komunikacija postaje sve lakša.
Prevođenja su sasvim izvesno moguća iz razloga što je vrsta virusa gde god ona bila, ista, i potiče od zajedničke pramatice.
Jedinke traže i šalju, sa odstupnicama, iste poruke, zadovoljavajući svoju iskonsku halapljivu prirodu, imajući zajednicke ŽELJE koje traže ostvarenje, SNOVE koji se prenose sa generacije na generaciju. Ta se zaostavština snova taloži u zemljištu, vazduhu, i oni je primaju svakim dahom, svakim gutljajem i rečju od svojih praprapredaka. Planeta je dokazano okrugla, tako da je ostvarena jedna velika pulsirajuća vibracija koja GOVORI.
Ali ipak, moramo nagovestiti još jednu kategoriju vrlo bitnu za razumevanje ovog kosmičkog fenomena zvanog ČOVEK.
Naime, ovaj virus ima veliku nagonsku potrebu za posedovanjem, koren i uzrok tog činjenicnog stanja jos nisu pronadjeni. POSEDOVANJE ili POSSESSED u bazično označava imanje ili posednutost u oba slučaja(opsednutost posedovanjem),tako da su kod čoveka ta dva značenja jako pomešana i međusobno zavisna. U skladu sa time on se SVESNO ili NESVESNO ponaša u odnosima. On je gramziv hteo bi da ima sve, naravno,
možda ne u isto vreme ali ne isključujmo i tu opciju za sada; pošto pričamo o štetočini kakve nema nigde u kosmosu.
Stalno je NEZADOVOLJAN, odnosno nemiran , nestabilan i rizičan. Postoje neki relevantni dokazi, do kojih se došlo obzervacijom, koji dokazuju to da kad je jedinka zaposednuta nezadovoljstvom OSEĆA da je nesto izjeda iznutra. Takvo je jadno stanje, pretpostavljamo, neizdrzivo za jedno osetljivo, bezumno i nežno biće kakav je čovek .
On mora da se toga reši time što će PROGOVORITI i osloboditi se muke razmišljanja.
Zato prema svemu izloženom, čovek govori zato što je nezadovoljan, da bi se zadovoljio, da bi zadovoljio drugog, ostvario snove,lične, svojih pra predaka i imao sve. Ali on to "sve" naravno ne može imati i osuđen je na nesreću sopstvenom glupošću da bude jos nezadovoljniji, i želi još više jer
je iz frekventnog govora neke druge jedinke čuo za još jedan san i vezao ga za svoj emocionalni gabarit.
LJudi da su zadovoljni sigurno bi prema svemu sudeći potpuno UĆUTALI.
Onda bi i preci mogli da se najzad odmore znajući da su im potomci ZADOVOLJNI.
Svoju superiornost, ova kultura mikro organizama, gradi i na poređenju sebe samih sa paralelnom kulturom bakterija kojom se ovi prvi, takodje, ali na mnogo očigledniji način, hrane. Zovu ih po rasama a neke pouzdano zovu i KRAVE.
Nazivaju ih nižim bićima (što nema smisla s obzirom da su neka mnogo višlja, ali zanemarimo ljudske praznoglavosti) i terorišu ih gde god ih nađu.Fizički nasrću na njih bez predhodne objave rata, na najpodlije načine ih sakate uništavaju ih i razaraju im legla iz RAZONODE ili FOR FUN, (lov,sport )(za ove reči još nismo našli razumnu povezanost ). Bakterije po svemu sudeći vrlo ćutljive i zadovoljne trude se da ne učestvuju u tuđim razmiricama, žrtvuju svoju vrstu u zalog nečega što analoški odgovara ljudskom pojmu kulture (koju je čovek mnogo više pothranjivao dok je bio bliži bakterijama, ili je nekada i sam bio bakterija i nekako je neobjašnjivim procesima izmutirao u virus).
Virus je počeo , kao što smo rekli, da sanja neke tuđe snove i isto tako da se bavi ritualima i magijom. (izvučeno iz konteksta ISTORIJE KNJIŽEVNOSTI-pisanog govora predaka). Žrtvuje se i odriče svega onoga što je nekada bio selektivno eksterminirajući bakterije, da bi dobio opet i više jer veruje u povratnu i reverzibilnu moć prirode uništenja. Postoje slučajevi u predhodnosti koji nam govore da su ljudi svojevremeno žrtvovali svoje jedinke. Pretpostavljamo da je to činjeno iz ubeđenja gde je čovek najprioritetniji, pa su ga shodno tome više i “zalagali“. Te su kulture bivale ugušene silom i represijom jer nisu govorile istim jezikom sa "progresivnijim" opcijama .
Još jedna od delikatnih tema koja učestvuje u komponovanju karaktera i koja povezuje sve te nakaradne i fantastične funkcionalne elemente u jednu ne raskidivu simbiozu, je to da čovek VERUJE u to što radi, što je i postalo ultimativni uslov za delovanje i činjenje aktivnosti bilo koje prirode.
VERA je nekada sasvim, u počecima, bila povezana sa ljudskom kulturom i služila je u povezivanju zajednice putem jednog velikog zajedničkog sna, što je, dok je trajalo, imalo sasvim pozitivne (ili pozitivnije) efekte i ispostavljalo mnogo manje komešanja i nezadovoljstava.Međutim danas u zajednici virusa niko ne VERUJE i u suštini ne želi da deli svoj lični mali san ni sa kim, propagira ideju individualnosti kao novi filozovski moto.
Možda će jedinka ući u neku kompromisnu organizaciju izgubljenih i dezorijentisanih koji su se skupili oko tuđeg sna, ali je na kraju krajeva tu samo da bi dobila viši SOCIJALNI status i imala potkrepljenje za potajni nastavak ostvarenja svog skrivenog ličnog otuđenog cilja.
Naravno, okrenula bi leđa zajednici čim bi joj se za to ukazala prilika, i ostavila krdo zbog opurtunizma.
Tako da je svaka jedinka svojom novom suštinom ili izborom osuđena ili predodređena da luta, bude usamljena, ni sa kim ne deli ništa zaista svoje, ne prihvata tuđe osim u slučaju da mu to do kraja službuje bez nadoknade i očekivanja, veruje u sebe kao malo BOŽANSTVO.
Ne shvata da ga takva politika življenja vodi u potpuno samouništenje, koje ona deklerativno nikako ne želi .
Onda se samo može ostaviti otvorenog prostora za nova pitanja I polemike na konto smisla I življenja ovog malenog izgubljenog, samoubeđenog i ubogog stvora kakav je ovaj naš predmetni.
Želimo mu svu sreću.
Jer prilično će mu biti potrebna u budućnosti…
Kraj izveštaja.
Nije li to stvarnost neuporediva sa najluđom maštarijom ili snom? Nije li to
svet slobode o kome svi idealisti pišu; nismo li postigli baš sve ono što smo oduvek potajno želeli? Pa nije li to divno, krasno, smešno i vredno uživanja?
Naravno da jeste. Poslednji stadijum sreće zvani ludilo.
Ipak ne zaboravimo to da je najbolji lek - smejati se, pričati, osloboditi se, pokazati zube, udariti u bolnu tačku , otkinuti mačetu glavu , proživeti katarzu ubistva, jedno brutalno zadovoljstvo koje će te držati čvrsto, visoko i uspravno, a istovremeno terati na muku i mokar san.
Čizma glavu čuva ali ćud nikada.
Jedna opskurna sistematična nauka, hermetična i okrutna pleše po organizmu ljudskoga nadanja.
Očekivanje iznuđuje razočarenje.
Krdo je u stampedu, ludom trku, traga za hranom, novom blagorodnom ispašom. Stari dobri virus traži plodno tle da opustoši, ali
ostaje nezadovoljen. Neko je već to uradio pre njega.
- “Kolega je već bio tu, svratite sledećeg meseca.“
Proces regeneracije mora biti izvršen, tako zakon nalaže, u suprotnom nećete imati šta da uništite, nećete imati čime da se hranite,
nećete više imati ni o čemu da pišete.
Čovek - (med.) vrsta kosmičkog inteligentnog virusa koji se progresivno širi. Posebno je važan i interesantan jer deluje isključivo na jedinke svoje vrste kojima se hrani na nama, za sada, nepoznate načine. Destruktivan je, nestabilan i nepogodan za prirodno stanište jer ostavlja za sobom suviše organskog i neorganskog izmeta; pošto je najveći svaštojed ( jede gvožđe, plastiku, veštačko meso, pije naftu, guta bele, žute i crne kristale) može da radi i na stuju, i đavolski ne želi da umre posto mu je smrt najgori neprijatelj po njegovom shvatanju. Ima shvatanje i svoje postojanje naziva ŽIVOT.
Suštinski se hrani interaktivno komunikativno, gde energiju crpi iz složenih glasovnih radnji koje on "NAZIVA" REČI.
Tu se on traži i dobija svoj SMISAO.
Te glasovne frekvencije mu, na nama još nepoznat način, saopštavaju šta on kao jedinka treba ili ne treba da radi.
Sudeći prema izvesnim zaključcima postoje razni vidovi iskrivljenih ili zarotiranih frekvencija koje kod jedinki uzrokuju efekte iskakanja i alarmantnog destruktivnog ponašanja. Za takve fenomene vezan je tip LAŽ ili LIE, tip koji postaje sve zastupljeniji. Frekvencije se zvučno mogu bitno razlikovati u različitim stanišima i u različtim grupacijama, pa su virusi prirodno ekskomunicirani jedni od strane drugih.
Tokom perioda posmatranja, u predhodnosti, iz istog razloga pribegavali su sili kao jedinom rešenju i sprovodili REPRESIJU u cilju boljeg i lakšeg razumevanja. Naspram toga da ta pojava nije sasvim iščezla koriste se metodi PREVOĐENJA, pa komunikacija postaje sve lakša.
Prevođenja su sasvim izvesno moguća iz razloga što je vrsta virusa gde god ona bila, ista, i potiče od zajedničke pramatice.
Jedinke traže i šalju, sa odstupnicama, iste poruke, zadovoljavajući svoju iskonsku halapljivu prirodu, imajući zajednicke ŽELJE koje traže ostvarenje, SNOVE koji se prenose sa generacije na generaciju. Ta se zaostavština snova taloži u zemljištu, vazduhu, i oni je primaju svakim dahom, svakim gutljajem i rečju od svojih praprapredaka. Planeta je dokazano okrugla, tako da je ostvarena jedna velika pulsirajuća vibracija koja GOVORI.
Ali ipak, moramo nagovestiti još jednu kategoriju vrlo bitnu za razumevanje ovog kosmičkog fenomena zvanog ČOVEK.
Naime, ovaj virus ima veliku nagonsku potrebu za posedovanjem, koren i uzrok tog činjenicnog stanja jos nisu pronadjeni. POSEDOVANJE ili POSSESSED u bazično označava imanje ili posednutost u oba slučaja(opsednutost posedovanjem),tako da su kod čoveka ta dva značenja jako pomešana i međusobno zavisna. U skladu sa time on se SVESNO ili NESVESNO ponaša u odnosima. On je gramziv hteo bi da ima sve, naravno,
možda ne u isto vreme ali ne isključujmo i tu opciju za sada; pošto pričamo o štetočini kakve nema nigde u kosmosu.
Stalno je NEZADOVOLJAN, odnosno nemiran , nestabilan i rizičan. Postoje neki relevantni dokazi, do kojih se došlo obzervacijom, koji dokazuju to da kad je jedinka zaposednuta nezadovoljstvom OSEĆA da je nesto izjeda iznutra. Takvo je jadno stanje, pretpostavljamo, neizdrzivo za jedno osetljivo, bezumno i nežno biće kakav je čovek .
On mora da se toga reši time što će PROGOVORITI i osloboditi se muke razmišljanja.
Zato prema svemu izloženom, čovek govori zato što je nezadovoljan, da bi se zadovoljio, da bi zadovoljio drugog, ostvario snove,lične, svojih pra predaka i imao sve. Ali on to "sve" naravno ne može imati i osuđen je na nesreću sopstvenom glupošću da bude jos nezadovoljniji, i želi još više jer
je iz frekventnog govora neke druge jedinke čuo za još jedan san i vezao ga za svoj emocionalni gabarit.
LJudi da su zadovoljni sigurno bi prema svemu sudeći potpuno UĆUTALI.
Onda bi i preci mogli da se najzad odmore znajući da su im potomci ZADOVOLJNI.
Svoju superiornost, ova kultura mikro organizama, gradi i na poređenju sebe samih sa paralelnom kulturom bakterija kojom se ovi prvi, takodje, ali na mnogo očigledniji način, hrane. Zovu ih po rasama a neke pouzdano zovu i KRAVE.
Nazivaju ih nižim bićima (što nema smisla s obzirom da su neka mnogo višlja, ali zanemarimo ljudske praznoglavosti) i terorišu ih gde god ih nađu.Fizički nasrću na njih bez predhodne objave rata, na najpodlije načine ih sakate uništavaju ih i razaraju im legla iz RAZONODE ili FOR FUN, (lov,sport )(za ove reči još nismo našli razumnu povezanost ). Bakterije po svemu sudeći vrlo ćutljive i zadovoljne trude se da ne učestvuju u tuđim razmiricama, žrtvuju svoju vrstu u zalog nečega što analoški odgovara ljudskom pojmu kulture (koju je čovek mnogo više pothranjivao dok je bio bliži bakterijama, ili je nekada i sam bio bakterija i nekako je neobjašnjivim procesima izmutirao u virus).
Virus je počeo , kao što smo rekli, da sanja neke tuđe snove i isto tako da se bavi ritualima i magijom. (izvučeno iz konteksta ISTORIJE KNJIŽEVNOSTI-pisanog govora predaka). Žrtvuje se i odriče svega onoga što je nekada bio selektivno eksterminirajući bakterije, da bi dobio opet i više jer veruje u povratnu i reverzibilnu moć prirode uništenja. Postoje slučajevi u predhodnosti koji nam govore da su ljudi svojevremeno žrtvovali svoje jedinke. Pretpostavljamo da je to činjeno iz ubeđenja gde je čovek najprioritetniji, pa su ga shodno tome više i “zalagali“. Te su kulture bivale ugušene silom i represijom jer nisu govorile istim jezikom sa "progresivnijim" opcijama .
Još jedna od delikatnih tema koja učestvuje u komponovanju karaktera i koja povezuje sve te nakaradne i fantastične funkcionalne elemente u jednu ne raskidivu simbiozu, je to da čovek VERUJE u to što radi, što je i postalo ultimativni uslov za delovanje i činjenje aktivnosti bilo koje prirode.
VERA je nekada sasvim, u počecima, bila povezana sa ljudskom kulturom i služila je u povezivanju zajednice putem jednog velikog zajedničkog sna, što je, dok je trajalo, imalo sasvim pozitivne (ili pozitivnije) efekte i ispostavljalo mnogo manje komešanja i nezadovoljstava.Međutim danas u zajednici virusa niko ne VERUJE i u suštini ne želi da deli svoj lični mali san ni sa kim, propagira ideju individualnosti kao novi filozovski moto.
Možda će jedinka ući u neku kompromisnu organizaciju izgubljenih i dezorijentisanih koji su se skupili oko tuđeg sna, ali je na kraju krajeva tu samo da bi dobila viši SOCIJALNI status i imala potkrepljenje za potajni nastavak ostvarenja svog skrivenog ličnog otuđenog cilja.
Naravno, okrenula bi leđa zajednici čim bi joj se za to ukazala prilika, i ostavila krdo zbog opurtunizma.
Tako da je svaka jedinka svojom novom suštinom ili izborom osuđena ili predodređena da luta, bude usamljena, ni sa kim ne deli ništa zaista svoje, ne prihvata tuđe osim u slučaju da mu to do kraja službuje bez nadoknade i očekivanja, veruje u sebe kao malo BOŽANSTVO.
Ne shvata da ga takva politika življenja vodi u potpuno samouništenje, koje ona deklerativno nikako ne želi .
Onda se samo može ostaviti otvorenog prostora za nova pitanja I polemike na konto smisla I življenja ovog malenog izgubljenog, samoubeđenog i ubogog stvora kakav je ovaj naš predmetni.
Želimo mu svu sreću.
Jer prilično će mu biti potrebna u budućnosti…
Kraj izveštaja.
Antidot Koncept
.Ako bih završio sa tačkom, i "Na tačku stavio tačku",
otvorio bih novi niz mogućnosti - ukidanjem krajnje tačke, tačke završetka
Ako bih nakon tačke stavio tačku, ta bi tačka ukinula tačku,
poništila je, potrla To bi bila tačka početka, tačka koja ukida kraj
Kada bih tekst počeo sa tačkom, to bi značilo da se ceo tekst
koji se dešava nakon te tačke - dešava posle kraja, i nikada se ne završava, jer kraj je već prošao,
tekst ga ostavlja negde za sobom
Ta tačka označava mogućnost početka post književnosti, one koja počinje sa krajem
i niže se u infinit beskrajnih mogućnosti
Sa ukidanjem kraja - ukidanjem tačke završava se i sa linijom, linearnim,
kao produktom niza tačaka, tako da se tekst kreće u kovitlanjima - vremenskim i prostornim,
u bezbroju kombinacija
Sama pretpostavka "Stavljanja tačke na tačku", semantički, postavlja istu tačku na dva mesta
istovremeno: tačku koja stoji na samoj tački - iznad nje; i tačka koja zaključuje tačku, nakon tačke
Ta tačka se u prostoru nalazi na dva mesta istovremeno
Grafički predstavljeno izgleda kao da su to dve tačke na dva različita mesta,
međutim to je jedna tačka koja se nalazi na dva mesta istovremeno, kao tačka mogućnosti
Sama ta dvosmislena konstrukcija "Stavimo tačku na tačku", otvara priliku da se jedna stvar stavi u dva
konteksta odjednom
Novi univerzum kvantnog kretanja teksta( naziva se Post tačka, Anti Dot, nulta tačka)
obeležava dva bitisanja istovremeno, ona predstavlja njih oba
(u odrazu bilo koje dvosmislenosti, dileme, neodlučnosti, multiegistencije)
Jedan karakter je na više mesta u isti mah Svođenje te tekstualne jednačine na supstancu, esenciju, mogao
bih predstaviti ovako :
- Imam tri grafička činioca.
Dva pretpostavljena - Jedan kao egzaktnu i jednu dvostruku kvantnu tačku.
Prva emanacija kvantne tačke se nalazi iznad same egzaktne tačke - na njoj, formirajući dvotačku odnosom na egzaktnu;
dok se druga emanacija nalazi nakon egzaktne tačke i uvodi kontekst ukidanja egzaktne tačke(kraja svih krajeva, kraja svih
egzaktnih tačaka)
Prvu emenaciju bi mogao obeležiti simbolom Ta(prva emenacija kvantne tačke)
Drugu emanaciju bi mogli obeležiti simbolom Tb(druga emanacija kvantne tačke)
Egzaktnu tačku obeležavam sa Teg
Kada tačka Tb ukine taču Teg, otaje nam samo Ta tačka - Nad tačka, koja
uvodi sve one tekstove koji se koriste nakon kraja, one koji se nikada ne završavaju
Već sa njom počinju
Pošto grafički prikazano Nadtačka - Ta, koja obeležava početak novog pisanja ne postoji nigde
kao deo grafičkog rešenja, umesto nje koristićemo grafičku predstavu slova i, koje se može čitati
kao početak, izgovaranjem ili prećutkivanjem slova i, ili u engleskom i odnosno Aj, koje ima konotaciju sopstva - što u
ovom momentu istovremeno ima i nema važnost
otvorio bih novi niz mogućnosti - ukidanjem krajnje tačke, tačke završetka
Ako bih nakon tačke stavio tačku, ta bi tačka ukinula tačku,
poništila je, potrla To bi bila tačka početka, tačka koja ukida kraj
Kada bih tekst počeo sa tačkom, to bi značilo da se ceo tekst
koji se dešava nakon te tačke - dešava posle kraja, i nikada se ne završava, jer kraj je već prošao,
tekst ga ostavlja negde za sobom
Ta tačka označava mogućnost početka post književnosti, one koja počinje sa krajem
i niže se u infinit beskrajnih mogućnosti
Sa ukidanjem kraja - ukidanjem tačke završava se i sa linijom, linearnim,
kao produktom niza tačaka, tako da se tekst kreće u kovitlanjima - vremenskim i prostornim,
u bezbroju kombinacija
Sama pretpostavka "Stavljanja tačke na tačku", semantički, postavlja istu tačku na dva mesta
istovremeno: tačku koja stoji na samoj tački - iznad nje; i tačka koja zaključuje tačku, nakon tačke
Ta tačka se u prostoru nalazi na dva mesta istovremeno
Grafički predstavljeno izgleda kao da su to dve tačke na dva različita mesta,
međutim to je jedna tačka koja se nalazi na dva mesta istovremeno, kao tačka mogućnosti
Sama ta dvosmislena konstrukcija "Stavimo tačku na tačku", otvara priliku da se jedna stvar stavi u dva
konteksta odjednom
Novi univerzum kvantnog kretanja teksta( naziva se Post tačka, Anti Dot, nulta tačka)
obeležava dva bitisanja istovremeno, ona predstavlja njih oba
(u odrazu bilo koje dvosmislenosti, dileme, neodlučnosti, multiegistencije)
Jedan karakter je na više mesta u isti mah Svođenje te tekstualne jednačine na supstancu, esenciju, mogao
bih predstaviti ovako :
- Imam tri grafička činioca.
Dva pretpostavljena - Jedan kao egzaktnu i jednu dvostruku kvantnu tačku.
Prva emanacija kvantne tačke se nalazi iznad same egzaktne tačke - na njoj, formirajući dvotačku odnosom na egzaktnu;
dok se druga emanacija nalazi nakon egzaktne tačke i uvodi kontekst ukidanja egzaktne tačke(kraja svih krajeva, kraja svih
egzaktnih tačaka)
Prvu emenaciju bi mogao obeležiti simbolom Ta(prva emenacija kvantne tačke)
Drugu emanaciju bi mogli obeležiti simbolom Tb(druga emanacija kvantne tačke)
Egzaktnu tačku obeležavam sa Teg
Kada tačka Tb ukine taču Teg, otaje nam samo Ta tačka - Nad tačka, koja
uvodi sve one tekstove koji se koriste nakon kraja, one koji se nikada ne završavaju
Već sa njom počinju
Pošto grafički prikazano Nadtačka - Ta, koja obeležava početak novog pisanja ne postoji nigde
kao deo grafičkog rešenja, umesto nje koristićemo grafičku predstavu slova i, koje se može čitati
kao početak, izgovaranjem ili prećutkivanjem slova i, ili u engleskom i odnosno Aj, koje ima konotaciju sopstva - što u
ovom momentu istovremeno ima i nema važnost
