Hronike lučonoše - Grumen sjaja

Mojim venama teče krv kraljeva
Preko ustiju pečat
Preko grla je jezik
A iza grla opet krv
Iza krvi istorija
Nož


Lokve kraljeva plove u misli
Da li one krv tu plave
Ko što more mesec plavi
Ko što more nebo plavi
Ko što ponor more plavi
Mračne vode na suncu
Ne jenjavaju

Slamnate misli od slave
Slamnato sunce oko glave
Ja sam kralj
Puti bele krhak proziran
Vladam čvrstim pancirom crnim
Lak kao pero
Na nedrima bezličnih
Na bedrima nedoličnih
U očima bezbojnih
Pogledima nerešenih, bezbrojnih

Mrtva su moja poprišta
Sopstvo posuto cvećem vekova
Krunisan elisom zemlje čuda
U ulozi tajanstvenog stranca
Ja sam sudbina prazna
Zapečaćeno pismo koje vlada rečju
Preko usta mojih teče krv kraljeva
Očeva i dedova, piljara i svinjara
Samome sebi reč sam
Sinova svojih knjiga sutrašnjice

---

PokvarEna ScEna

iEno! - Evo ili ženo
Ti si Eno Tamo-amo

Eto peno - Evo ti Ena
Pesmi evo Ene svoj od pene

Tu se Eva zblanu na Enu
Pa joj udari šamom po šamaru
A Ena joj vrati šamarom po šampanjcu
I tu Ena pade u penu A Eva je zaseni
I preuze scenu

Ena joj smuti šlagom nogu Te Eva pade i zapeni togu
Svi u peni a pena na sceni
Eva stiže Enu u peni Ena pobeže Evi ka sceni

Eva peva iz pene A Ena je glasom stiže
Publika se lagano na noge se diže
Ena uzdiše šamom i galamom
Eva penom vlada mizanscenom

Pade mrtva Eva jer iz mraka ustreli je Ema
Brige nema krvava je pena
Reče Ema Tiše Evo više Eve ne miriše
Sve je Ena Cela joj je scena podarena
Nije mnogo pena pokvarena

---

Egzaltacija snenog

u svakome leži gotova pesma
zarobljena u sitišta kazivanja
u bolna porađanja i pobačaje

hladnu umnost pesma grči kao vetar
telo drsko je zadržava i hladi

reči oduzete bogovima
što pohranjuju zdravlje na pojilu snenog
što piju krv ljudskih dana da ožive kosmos
slova svetla i alhemija znanja iz misli
odlaze da etar slave, a tvorce svoje zaborave

ali pesnik u ogledalo zuri i snovohvatača
i kap svoga znoja u vedarce sliva
i od postupka zamke u zdenac posađuje
ono što je bogu, čoveku posvećuje

o hrani se divotom svojom, zar to greh je
umniče svetli da li taj glas koj slediš da ogluvim
i video si noć u kojoj snenost čini ljudskost suncem
ti što točiš miro pevaš, i točiš vino iz pesme

i nisu to ispovesti vec sabiranja svesti u sinteze
ekstatične transcedente uz pendulume uma
tangente i frekvente drugog postojanja duše

i vidi gde se pruža glas iz tebe u tišini tela
i vidi gde ruka čeka da sve sneno zapeva u horu
s jutra serenadu imunosti iz nevinosti ljubavi i smrti
sve impresije izvrnute isceđene u bojama nara, i piši

pa ako smeš požali da sveg toga nema, mrzni da se kaješ
dižeš ruke od slovara i vrata koja otvorio si da ne zatvaraš
da sve što čuješ i goniš ne zaboravljaš

plašiš li se sada kada stvaraš kao ni iz čega sve od sebe bolje
nikad bilo nije gorčine stida od gole volje, na izvorištu slada
sa jutrom sunce te budi da telo ranjava

u svakome leži gotova pesma
zarobljena u sitišta kazivanja
ali pesnik u ogledalo zuri, snovohvatača

---

Trojka

Kada te sve ostavi na miru
i ti samoga sebe
Lepo je kada niko te ne čeka

Ni broj ni razum u ustima
ni odjek šapat u gradovima
Ni šum na srcu lutajućem

Kada niko ne govori i ne postoji

Kroz stražnja vrata
odeš iz noći u dane od nadanja
Kroz knjige u metre besedništva
odagnaš nadgovore jezika
Nadnošenja nad nemisli
nadmetanja signala nevidljivih
Pogleda spuštenih na
stazu i blato predvidljivih

Kada utihnu pitanja nagovori
i poslednja nada sagori
Kada nestane svet iz oka
i staro postane ti strano
Lepo je, niko kada te ne čeka
niko da te broji

I vidiš kako je ne biti tri

Ni broj ni razum u ustima
ni odjek šapat u gradovima
Ni šum na srcu lutajućem

---

Na izvorištu fraktala

Svaki je prst moga dlana
na izvorištu fraktala
Stojim nepomičan.

Moja duša umorni anđeo
ofucanih krila;
Atrofirana paralisana žeđ,

Neispavana na zgarištu duvana
оtežana od uklesane kamene aveti
Od istorije znoja i prašine magijske


Što uskramila se u koru,
u opnu bavalitne smole
I pešačku prugu gradskih strija,

Raskidanu bitkama iz varoši.

Mrsko mi dok tu sam
 pogled da bacam na padine
Niz koje sam se survavao,

Niz koje survavaju se jezici
kao odjeci noćašnje kiše
Koja samo u mislima svojim
sniva spiranja.

Ništa oprati ne može mene
kad pad nije što i fleka
Kad pad to je haosa koji rađa sledbenika,

Koji od pada svog pravi hram,
Koji od svakog srama pravi hram.
Jezici haosa ližu moje telo

I svaka je misao malo ubistvo
i svaka politika genocid
I svaki pokret nož u rebrima.

Pobesnelu zver držim za čeljusti
i znam da ću dlanove
Jednom spustiti na oči

Kada bude jurnula na mene.
Svaki je prst moga dana
Na izvorištu fraktala

Stojim nepomičan.

---

Nova pesma

Evo me draga
gde koračam ulicama u susret tebi
Evo te gde iz lista hartije
sa balkona bacaš promišljene žudnje
O Romeo zašto si oronuo
svenule su puzavice uz koje si se peo
do tridesetog sprata

Nakon atomskog rata nije ostalo ništa
naša su bića raspršena a ljubav neusmerena
pogađa bankine
Ona je umrla od trovanja fast food-om
a ja sam oduvek bio tako slab na umiranje
Nju je ubila menadžerska hipertenzija
dok ja život nikada nisam gledao kao marketing
Sve do sada kada postaje jasno da gubim se
u molekulu mnoštva koje asimiluje u slatke snove  lutrije
U svetu van dužnosti i nužnosti
Julija zamenila je identitet avatarom i sada sluša Hulija
Ljubav je mrtva, Živela smrt
Jer svemu dođe glave

---

Egzaltacija budnog

Uroni u sudbinu, nađi me gde ležim -
Telo napasam u znojištu duga;
Golog u materici, odeždi od guja
Pronađenog traganjem stradijom oluja.


Iz aure poslednji otići će pesnik,
Večito na stazi bremenitih nada,
Uronio u larmu i samsarsko more,
Čeka da se lovišta samrtnoga zatvore.

Put u večnost, ljudskog stvorenja
od tražnje, dug je sprečiv, izlečiv -
O snažne ga tuge lome pate vuku,
Da potroše ko od laže, raspu san iz ruku.

I padnem na ruke, uhvatim noć tako:
A dan svanuo i osvetlio pleća,
I sebe poznadoh po svome jauku,
Činim dane lažnim, kanda noć je večna?

Upitaj me - Kuda progonim te, Sunce!
Pitaj hladna jutra: dvorani će strave
koračnice snevati i volujske balade -
Pevaće ko srce, u kom se vidiš jade.

Da li tu je dete u jaslama blaženstva?
Gde mu gusla oči zatvara i usta,
Bez majke i oca mladost će mu doći,
Kad u rudnik krene, k'o vojnik savršenstva.

Da li pas što luta i kida svet od kosti
Je oličenje nade u krilatici pakosti,
Zgažena simbola združene samoće -
Što sa stola ne može, ali ipak hoće.

Da li noć je duga da pogled pošten prazni
Kao crna ruka misao odstrani,
Prsten oko struka i džepovi prazni,
Na odsluženju pevaj, doživotnoj kazni.

Uroni u sudbinu i nađi gde ja ležim;
U znojištu jave, zmijolike naprave
Lovište pružam duž slivanja nada -
                     Na odmorištu truda,
Nekad suncu dalji, ja sam budnost gladna.

---