Mamonova Hagada
http://www.liber.org.yu/katalog/total_underground/083.html
SS Sinister
O autoru
Moji su preci došli iz Metuzalemova plemena. Niko ne zna tačno zašto su napustili večnost. U svakom slučaju,
oduvek su imali čudne ideje. Kroz generacije, osobenosti i kvaliteti raznih persona mutirali su u moju malenkost,
što bi značilo da se, po svim zakonima verovatnoće, moje rođenje moralo ispostaviti tog Januara 1981.godine.
Izrodivši se iz majke kao busen dlaka, doktori nisu mogli razabrati konture moje telesnosti. Nakon višečasovnog
odstranjivanja te neuobičajene kosmatosti, ukazao sam se ja, zverski vižljast i razrokog pogleda. Moglo bi se reći
da se u tom događaju mogla pročitati najava razvitka, sasvim očigledno, jednog neobičnog pogleda na svet.
Posle opadanja dlaka sa obraza i lica, ubrzo su sa moje glave počele rasti jarko crvene lokne, a iz moje se duše ukazala
nekontrolisana životnost koja hara.
Omiljena mi je igra u ranom detinjstvu bila ples cirkle, priljubivši teme u jednu tačku patosa, nogama ispisivao sam
kružnice svud oko sebe. Niko tada nije znao zašto to radim. Možda sam tada pokušavao, nesvesno doduše,
zaokruživati celine. Naočare skidam u petoj godini, kada moja kosa postaje valovita i tamnija.
Veštice i zveri bile su najraniji posetioci mojih snova u kojima su pripovedale i prorokovale.Dugo nisam mogao tačno
razgraničiti stvarno od snenog i dan danas ne mogu sa sigurnošću reći da li sam ih, ili nisam, zaista sreo.
Društvo nikada nisam razumeo. Kao dečak, bio sam ubeđen da su svi takozvani ljudi oko mene roboti, a jedino ja zaista živ.
Retko sam progovarao,oduvek sam više slušao. Čak i previše priča.
U ranom pubertetu česti napadi helucinantnih migrena nosili su me u susret nekim drugim simboličkim
svetovima, svetovima brojki i slika, himeričnih pojavnosti, koje kao da su mi nametale svoju enigmatičnu logiku.
U dvanaestoj godini na kobni Božić 1993. lomim desnu ruku i taj događaj me odvodi u dve operacione narkoze. Provodim tri meseca
u bolnici u društvu ranjenika od kojih saznajem mnogo toga o svetu u kome živim. Po povratku u školu uviđam da su svi moji
drugovi postali dizelaši, profesori merače suknjice mojih vršnjakinja, svaki dan tuče, cigarete, krađe, ukori, turbo denseri.
Bežim od škole, posvećujem se muzici, puštam kosu.
Počeo sam piti tako-reći još kao dete, u naivnom pokušaju da prebrodim sav taj jaz između mene i društva, snenog i stvarnog,
misaonog i govornog, govora tela i govora srca, ratnih stihija i duševnog mira, teških porodičnih scenarija; moje sopstvene režije.
Od kada znam za sebe, živim sa ubeđenjem da nosim teško prokletstvo. Otud i Sinister. Danas sam krojitelj i krotitelj svoje stvarnosti.
Školovanje prekidam rano, studije nikada nisam završio, lutam ulicama kao fantom ili senka.
Menjam lica često radi kamuflaže, oni koji su me znali više me ne prepoznaju, mnogi
bi se mogli pohvaliti time da su me sreli. Nastavljam da tragam za sobom i tim čudnovatim mestom
koje kao da čeka me i doziva. Odavno već zapisujem utiske o svetu koji lupa pečate po mome sve manje mekanom biću.
Neko mi je nekada rekao da to liči na poeziju.
Radnik knjižare jedne radnik knjižare druge na uličnim štandovima antikvarijata kao radnik u industriji modelar, trgovački putnik
gipsarski radnik u izradi suvenira vajar u muzeju voštanih figura izrađivač sajli i plastifikator kao moler, ton majstor podrumski radnik
morlok kao model za aktove i portrete kao magacioner i istovarivač bez viljuškara i karete pijačni prodavac pozamanterije pisac tihe
histerije gazda muzičkog studia sa sedmog sprata obijao sam pragove kucao na razna vrata kao teenage alkos mozga punog rupa kao
bubnjar u dvadeset i pet beogradskih grupa megaloman dvogodišnji apstinent radio sam kao lud, i dao otkaz.. Danas živim poluasketskim
životom sa dosta odricanja i mnogo ulaganja. Svirajući bubanj već jednu i po deceniju postao sam neraskidivi deo muzičkog podzemlja.
I dalje se pitam „ ko sam to ja?“
Sve česće i dajem odgovore.
| mamonova_hagada.pdf |
POEZIJA
Jun u kiši
Govorim sebi u bradu istine a u nosu su nadanja
Poželim život ali kada udahnem porodim pitanje
Pišem pesmu radi opravdanja ne dobijam krila
Vatrene kočije prestanu da listaju zvezde
Na nebo noć padne, sunce u oku zgasne
Dah zanemi, u govor telu dođe pesma
Soba zadrhti zub ućuti
stena na ramenu ne da smrti na ispovest
A kome džepove da preturam kada mi pomoći nema
Ruke su večito prazne na vetru što napija i trezni dlanove
Ljubim svoja leđa i kosti prijatelja ljubim obroke sanjanja
Milujem šape upokojenog psa, leša koj je Nojeva barka snova
Mrtva je istorija, mrtvi poljupci su slomljen glog u srcu vampira
Moja je duša poginuli i uskrsli anđeo ostao na kiši koju sam ljubio
pokraj tvojih usana
Jesenjinov pad
Grana je mislila da neće pući
A mi smo na njoj ponosito
Sedeli godinama.
Mislila je da su naša tela
Deo njenog tela,
Da su u granu srasla
Jer su rasla pokraj debla.
Vitka i stasala stabla u lisnatoj nošnji,
Su sedela na krošnji, grana je pala
Tela su se raspala, promatrala
Razasuta prolivena kraj korena i puta
Kriveći svoj rast, granu i hrast.
Ni grana - grana više nije
Već samo spomen na kostur i rastenje
I tela naša nisu tela više
Jer su se usedela u rastinje.
Grana je pala
Lepo je bilo gledati s visine
Sa kuće od krova, pukli su vidici
Slomila se osnova,
Rekao sam - " Doćiću čim se najedem zemlje"
Rekao sam - " Neću mnogo, da ne otežam za
let";
Grana je pukla i stablo se srušilo.
Znao sam još onda, kada sam se sagao
Napio vode i poklekao od težine
I lakoće neba, što sedelo mi je
Na ramenima.
Grana se raspala
Nju nisu činila slova i priče, baš kao
Tebe i mene
Grana je pukla od svih tih knjiga
Što smo ih krili po džepovima
Svih tih razloga, razuma, rashoda.
Grana je pukla dušo,
A mi možemo kriviti šumu
Dok naše zadnjice vezane za granu
Sedele su ukopano
I nismo pukli Mi već slomili smo drvo
I sada smo na zemlji Ti i ja
daleko od visina i vidika
Tako zalepljeni krvlju
Da se skoro i ne možemo
Videti,
Iako smo blizu.
Grana je pala
A taj pad,
Kao da je bio veći od leta.
A mi smo na njoj ponosito
Sedeli godinama.
Mislila je da su naša tela
Deo njenog tela,
Da su u granu srasla
Jer su rasla pokraj debla.
Vitka i stasala stabla u lisnatoj nošnji,
Su sedela na krošnji, grana je pala
Tela su se raspala, promatrala
Razasuta prolivena kraj korena i puta
Kriveći svoj rast, granu i hrast.
Ni grana - grana više nije
Već samo spomen na kostur i rastenje
I tela naša nisu tela više
Jer su se usedela u rastinje.
Grana je pala
Lepo je bilo gledati s visine
Sa kuće od krova, pukli su vidici
Slomila se osnova,
Rekao sam - " Doćiću čim se najedem zemlje"
Rekao sam - " Neću mnogo, da ne otežam za
let";
Grana je pukla i stablo se srušilo.
Znao sam još onda, kada sam se sagao
Napio vode i poklekao od težine
I lakoće neba, što sedelo mi je
Na ramenima.
Grana se raspala
Nju nisu činila slova i priče, baš kao
Tebe i mene
Grana je pukla od svih tih knjiga
Što smo ih krili po džepovima
Svih tih razloga, razuma, rashoda.
Grana je pukla dušo,
A mi možemo kriviti šumu
Dok naše zadnjice vezane za granu
Sedele su ukopano
I nismo pukli Mi već slomili smo drvo
I sada smo na zemlji Ti i ja
daleko od visina i vidika
Tako zalepljeni krvlju
Da se skoro i ne možemo
Videti,
Iako smo blizu.
Grana je pala
A taj pad,
Kao da je bio veći od leta.
Pad iz bekstva
Već sam sedim dugo u okrilju zida,
i sam svoj ničij', kao neželjen,
Ali nije tako - klonuo sam duhom
od posrnuća mutan, plah, neopredeljen.
Nepotpun a rečit, sam u tišini što zuji
kraj gluvih dana što govore - Pređi!
Kopnim razliven Ja u sebi skriven,
vodim stare senke da ih oslobodim.
I dok vetar ciči kroz aorte uma,
vodeno me stanje progoni gde grešim,
Ko da živeo nisam kad ne sretoh sebe,
uspomene slavne spoznanjem ne podnosim.
Puštam da vreme slomi u samoći,
te igre od laži slasti i morala,
I ostaće neko, tik od mene veći,
unutar gleđi u ovim postajama.
Smerim se tebi sav ogoljen i svučen,
molim, drag ko suncu pupoljak što zrije,
Dok svenut, neživ kudim svoje bilo,
na vreme režim da me bitkom izleči.
Slutim se u kutu što slobodu znači,
dok drugove tražim u tvarima "drim-a",
U lažima uvaženo preduboko važim,
pašće u mene najzad i istina.
Napisaću ti najdivniju pesmu
Napisaću ti najdivniju pesmu
Pesmu od čaja suvih šljiva i postelje,
Oblivene okruglastim slovima
I toplim akcentima na kojima bi mogla
Odmarati svoje alabastersko telo.
Napisaću ti najdivniju pesmu
Od srninog skoka i bobičastog bilja
Što miline stvara u trbuhu,
U telesnom soku opraću kolibu od pruća
Isplesti ti pesmu od granja
Napisati još i dva-tri žbuna šumska
Veverice i vedro kupina
Koje bih obrao lično.
U živopisu stiha napisao bih ti i poljubac
U praznini tišine,
Koja vodi do sledeće strofe,
Napravio dramsku pauzu.
A onda bih ti napisao
Haljinu dugu golih ramena, proseklih leđa
Tek koliko da se postidiš
Rukavice, izvezene bele i suncobran;
Sunčan dan, brežuljak, mahovina
Osmehuješ se, proklizavaš
Ja te hvatam, kažem - "Izvini, trebalo je
da napišem bolje cipele."
A ko bi to očekivao?
I tada bih napisao i kraj
Koji bi govorio toliko lepih stvari
Da bih za njega morao da okrenem list,
Pređem na drugu stranu, i još jednom iz daleka
Pogledam te opet, zagledanu u svoja kolena,
skrivenu, lepu;
Nastavio,
I više nikada ne bih podigao pogled.
Sa papira.
Anti Dot 2 Vizir
i Gledam sa balkona
Vidim drveće i ptice
A ti u mene piljiš
Ne pokazujem ti lice
Iza mene stojiš
I kroz moje telo gledaš
Moju pesmu čitaš
Misliš da ne osećam telo
Ti čekaš
Gle, tamo ka horizontu
Vidiš!
Tamo ničeg nema,
Ničeg tako posebnog
Za dlaku dobra slika, dobar stih
Za dlaku, ali
Tebi sam se obratila
Al ti pesmu ne pišem
Slušaj
Sada ne želim ništa da ti kažem
Tvoja znatiželja je
Pesma podnesena meni
Danas nisi čitalac,
Promenio si službu
Možeš li to podneti
Da samo stojiš tu i zuriš
U moju senu na prozoru
Levo, na tom zidu sobe
Nekada beše slika
A sada je prazan stih
Ne otkrivam ti lik
Danas ti neću reći ništa
Ostani koliko god želiš
Kada već voliš
Da ovde provodiš vreme
Ti uvek dođeš i odeš
A ja stojim i stojim
Ne poznaješ mi lice
Ali polako vremenom
Zureći
Upoznaćeš moj prozor
Vidim drveće i ptice
A ti u mene piljiš
Ne pokazujem ti lice
Iza mene stojiš
I kroz moje telo gledaš
Moju pesmu čitaš
Misliš da ne osećam telo
Ti čekaš
Gle, tamo ka horizontu
Vidiš!
Tamo ničeg nema,
Ničeg tako posebnog
Za dlaku dobra slika, dobar stih
Za dlaku, ali
Tebi sam se obratila
Al ti pesmu ne pišem
Slušaj
Sada ne želim ništa da ti kažem
Tvoja znatiželja je
Pesma podnesena meni
Danas nisi čitalac,
Promenio si službu
Možeš li to podneti
Da samo stojiš tu i zuriš
U moju senu na prozoru
Levo, na tom zidu sobe
Nekada beše slika
A sada je prazan stih
Ne otkrivam ti lik
Danas ti neću reći ništa
Ostani koliko god želiš
Kada već voliš
Da ovde provodiš vreme
Ti uvek dođeš i odeš
A ja stojim i stojim
Ne poznaješ mi lice
Ali polako vremenom
Zureći
Upoznaćeš moj prozor
Jarboli
Naši su temelji bez jarbola
Zastave ne viore
Odložene po strani,
Ostavljene za neke bolje dane.
Uroćene misli ukočene,
Iz mašte glave spuštene
Na pučinu, na ravan
U kojoj sve počiva i stoji.
Moja snaga noćiva,
Ne bdije u tami nego sniva
I podriva slike glasove prste
I senke sakriva da ne kroje,
Sada u samoći pletu mreže
Od svega, što zastave veže.
A svetionik jenjava,
Svakoga se drugog dana oglasi,
Pa zgasne -
Moja snaga u talasima dolazi
Jer noćiva u skloništu vraga,
Kada se zapije sebe.
Na jarbole su nataknuti trenuci
Tvoje i moje nutrine,
Što dobuju ritmom bubnja i basa,
Oči zaklopljene a duplja puna suza,
Usta od besa
Kao u pseta govore.
Naši su temelji armirani u zvezdama
A prostirke, zlatni sagovi
Od restlova kroje celinu,
Moje kosti putenu tvoju belinu nose
I radost što brani i promatra
Đakonije kojih naizgled nema
Među nama.
A gde smo bili, na putu ćudljivosti
I dođosmo do inhibicije ambivalentnosti
I dalje;
Pobeđeni porazom, poraženi pobedom.
Naše zastave lepršaju na travi,
Svijene kao istorija
U tabacima talmudskih spisa
Povlačenja i izgnanstva iz ropstva
Očeličene vere, kala u čekiću Makaveja
Razdora Vavilona.
Naše su veze misirske šume konoplje
I Darijeve poruke nebu, sa visokih stena
Upućene današnjici.
Podmlaci gočeva u našoj guši,
Odjeci gongova, tri godine zmaja
I zmije sa drveta znanja -
Dlanovi se žare od drobljenog kukuruza,
Kolena nam čuvaju resavske škole.
Zastave naše - darme, zapljusnuli su damari,
Ukršteni svetionici u ždrelima pasa stražare.
Jarboli u ratu oko nas ko oko kurvi
Provirujuju sa trubama oko vrata
Osmatraju pre vojne smotre,
Čekaju da zamenimo uniforme.
A vetrovi čekaju kantore i mujezine
I da prođu zime,
U kojima leda ima samo u duši.
Logori i kotve biće spaljeni dahom proleća,
Tornjevi i minareti Aja Sofije poleteće ka mesecu
Dok će se Aleksandrija i Konstantinopolj
Nadmetati znanjem.
Naše zastave leže rasprostrto
I na njima će tkalje, kao na razbojima -
Posaditi darove vremena.
Zastave ne viore
Odložene po strani,
Ostavljene za neke bolje dane.
Uroćene misli ukočene,
Iz mašte glave spuštene
Na pučinu, na ravan
U kojoj sve počiva i stoji.
Moja snaga noćiva,
Ne bdije u tami nego sniva
I podriva slike glasove prste
I senke sakriva da ne kroje,
Sada u samoći pletu mreže
Od svega, što zastave veže.
A svetionik jenjava,
Svakoga se drugog dana oglasi,
Pa zgasne -
Moja snaga u talasima dolazi
Jer noćiva u skloništu vraga,
Kada se zapije sebe.
Na jarbole su nataknuti trenuci
Tvoje i moje nutrine,
Što dobuju ritmom bubnja i basa,
Oči zaklopljene a duplja puna suza,
Usta od besa
Kao u pseta govore.
Naši su temelji armirani u zvezdama
A prostirke, zlatni sagovi
Od restlova kroje celinu,
Moje kosti putenu tvoju belinu nose
I radost što brani i promatra
Đakonije kojih naizgled nema
Među nama.
A gde smo bili, na putu ćudljivosti
I dođosmo do inhibicije ambivalentnosti
I dalje;
Pobeđeni porazom, poraženi pobedom.
Naše zastave lepršaju na travi,
Svijene kao istorija
U tabacima talmudskih spisa
Povlačenja i izgnanstva iz ropstva
Očeličene vere, kala u čekiću Makaveja
Razdora Vavilona.
Naše su veze misirske šume konoplje
I Darijeve poruke nebu, sa visokih stena
Upućene današnjici.
Podmlaci gočeva u našoj guši,
Odjeci gongova, tri godine zmaja
I zmije sa drveta znanja -
Dlanovi se žare od drobljenog kukuruza,
Kolena nam čuvaju resavske škole.
Zastave naše - darme, zapljusnuli su damari,
Ukršteni svetionici u ždrelima pasa stražare.
Jarboli u ratu oko nas ko oko kurvi
Provirujuju sa trubama oko vrata
Osmatraju pre vojne smotre,
Čekaju da zamenimo uniforme.
A vetrovi čekaju kantore i mujezine
I da prođu zime,
U kojima leda ima samo u duši.
Logori i kotve biće spaljeni dahom proleća,
Tornjevi i minareti Aja Sofije poleteće ka mesecu
Dok će se Aleksandrija i Konstantinopolj
Nadmetati znanjem.
Naše zastave leže rasprostrto
I na njima će tkalje, kao na razbojima -
Posaditi darove vremena.
Impatiens
Već slep od sunca ržem ko olinjali duh, i vuk;
oklop na grudima, kao jaram kneza,
uronila strela,
Pod svoju kožu bez tela
jasmina cvetni struk,
i dišem tu belinu
bez opela;
Moje Bilo je obronke snilo litice jaza
strme i gole,
vilinsko krilo tada se ukaza
gde počivaš tu dole,
U večnosti struje okeanskog gaza;
Kao da sunce te lilo i ko pesak skrilo
zrno suze ti biseru iz školjke
što si se svilo, tako smeteno
i milo,
Prikrilo dojke;
Obesim o oblak svoju slepu muku i pođoh
u tu luku gde nestaju boljke
Baldapurski vrt, ti i život lep i krt
paladinska ženo
što zapeva iz školjke;
Zagledan u biser u telu morske seni
Dok me zaliv krepi ukus slan od vala
u san tonem sretan
Impatiens se beli
Kao da me zoveš
K'o da kazem “Hvala!”!
Penušavih mora osmeh sto te mije,
s jutra
Budi i u meni slutnje, koan i strane
da krv i mač, nisu sveti rat
od sutra,
Da nema tvojih boja koje hrane;
Oseka mi svukla kostur od metala i šlem
vizir teških tona tone u spirale,
osluškujući more, ostacu da ležim,
na usnama J’tem
viče u sne stale.
oklop na grudima, kao jaram kneza,
uronila strela,
Pod svoju kožu bez tela
jasmina cvetni struk,
i dišem tu belinu
bez opela;
Moje Bilo je obronke snilo litice jaza
strme i gole,
vilinsko krilo tada se ukaza
gde počivaš tu dole,
U večnosti struje okeanskog gaza;
Kao da sunce te lilo i ko pesak skrilo
zrno suze ti biseru iz školjke
što si se svilo, tako smeteno
i milo,
Prikrilo dojke;
Obesim o oblak svoju slepu muku i pođoh
u tu luku gde nestaju boljke
Baldapurski vrt, ti i život lep i krt
paladinska ženo
što zapeva iz školjke;
Zagledan u biser u telu morske seni
Dok me zaliv krepi ukus slan od vala
u san tonem sretan
Impatiens se beli
Kao da me zoveš
K'o da kazem “Hvala!”!
Penušavih mora osmeh sto te mije,
s jutra
Budi i u meni slutnje, koan i strane
da krv i mač, nisu sveti rat
od sutra,
Da nema tvojih boja koje hrane;
Oseka mi svukla kostur od metala i šlem
vizir teških tona tone u spirale,
osluškujući more, ostacu da ležim,
na usnama J’tem
viče u sne stale.
Arabeska
Usnio sam čudan san
kao Gojine lepe deve
tvoj lik u linorezu sna
Objavio, ne tako ko
grotesku van moje jave
Razvio je arabesku tvoga lika;
Film koji pleše duboko u meni.
Lice ti od kamena ko bista misterijska
od pamtiveka sablazan ljudska,
a oset nemušt pred sfingom
koga plaše pitanja.
Nit se jaše nit se vodi,
razum lipše, san se piše
Rukom kaligrafa.
U mom snu,
utvare Goje prave bal, i val
Deli jednim slovom ime tvoje,
od tela anime.
Koje je ime tvoje
kada me tako besomučno ganja
kao da je dleto sve u tebe urezalo sveto,
arhetipe
ja sam izvan hrama, moderna pieto.
Da li pas sanja arhi-kučku
sa nekog ostrva grčkog i kao strvinar
se budi tebe gladan, jadan
dremežljiv
Urezuje san taj u drvenu koru
Pedstavu tako snenu raspršenu
I taj pas suzom lepi piljevinu i vaja lik
tražeći za ljubav sinonim
tražeći opravdanja za svoj dečji čin.
Opravdanja tražim, jer pas sam ja;
Ali ne i varvarin.
kao Gojine lepe deve
tvoj lik u linorezu sna
Objavio, ne tako ko
grotesku van moje jave
Razvio je arabesku tvoga lika;
Film koji pleše duboko u meni.
Lice ti od kamena ko bista misterijska
od pamtiveka sablazan ljudska,
a oset nemušt pred sfingom
koga plaše pitanja.
Nit se jaše nit se vodi,
razum lipše, san se piše
Rukom kaligrafa.
U mom snu,
utvare Goje prave bal, i val
Deli jednim slovom ime tvoje,
od tela anime.
Koje je ime tvoje
kada me tako besomučno ganja
kao da je dleto sve u tebe urezalo sveto,
arhetipe
ja sam izvan hrama, moderna pieto.
Da li pas sanja arhi-kučku
sa nekog ostrva grčkog i kao strvinar
se budi tebe gladan, jadan
dremežljiv
Urezuje san taj u drvenu koru
Pedstavu tako snenu raspršenu
I taj pas suzom lepi piljevinu i vaja lik
tražeći za ljubav sinonim
tražeći opravdanja za svoj dečji čin.
Opravdanja tražim, jer pas sam ja;
Ali ne i varvarin.
Mis Vertigo
Hej Bejb, pa kako ne vidiš,
Da na istom smo talasu?
Mogao sam se roditi hiljadu godina ranije, ili nikad.
Mi smo slučajni prolaznici života a ovo nam je usputna
stanica ka nekom drugom stanju,
otićićemo u neke druge sfere;
Ali dok smo tu...
Hej pogledaj!
Život je tako krasan, da se ne lažemo.
Sami ga činimo neprijateljem,
Mesto da sejemo ljubav pre no da nestanemo
i preobrazimo se u potporu i prah.
Zar ne vidiš dokle se prostire pogled, odavde
sa vrha sveta,
Vidiš li koliko je svetlećih riba ovde na dnu okeana
koje nikada neće ugledati zvezdu dana,
Koliko je kaktusa od vode nabreklih u pustinji,
Koliko je najlepših cvetova, u neprohodnim predelima
nepristupačnim pogledima,
Koliko je siromaha sitih ljubavi;
Koliko je oblaka koji nikada neće skupiti krila i sleteti...
Hej Bejb,koja je slučajnost da smo ovde
Tu u beskraju ništavila, u malom carstvu života
Oazi zelenila što se valja na suncu
u kojoj pogled odmara cela vasiona.
Pogledaj me, odmori se
Volim te
Polako malena, ima vremena
Otićićemo i gore, jednom...
Da na istom smo talasu?
Mogao sam se roditi hiljadu godina ranije, ili nikad.
Mi smo slučajni prolaznici života a ovo nam je usputna
stanica ka nekom drugom stanju,
otićićemo u neke druge sfere;
Ali dok smo tu...
Hej pogledaj!
Život je tako krasan, da se ne lažemo.
Sami ga činimo neprijateljem,
Mesto da sejemo ljubav pre no da nestanemo
i preobrazimo se u potporu i prah.
Zar ne vidiš dokle se prostire pogled, odavde
sa vrha sveta,
Vidiš li koliko je svetlećih riba ovde na dnu okeana
koje nikada neće ugledati zvezdu dana,
Koliko je kaktusa od vode nabreklih u pustinji,
Koliko je najlepših cvetova, u neprohodnim predelima
nepristupačnim pogledima,
Koliko je siromaha sitih ljubavi;
Koliko je oblaka koji nikada neće skupiti krila i sleteti...
Hej Bejb,koja je slučajnost da smo ovde
Tu u beskraju ništavila, u malom carstvu života
Oazi zelenila što se valja na suncu
u kojoj pogled odmara cela vasiona.
Pogledaj me, odmori se
Volim te
Polako malena, ima vremena
Otićićemo i gore, jednom...
Kvantni skok - Promena orbite
U jednoj truni, sačuvao sam
Sve ono moje, za tebe žitko što tka;
Te se trun ta umukla, prenela u zaleđa
Zidina što čuvaju moju bit da ne kipti u drek.
Vilini su konjici polegli gnezda kraj te truni
I životom od jednog dana prave spirale,
Na krilima nose maestrale i duh moj narasli
Sve do krune.
I kako grabi ova jesen gruba opalo lišće, moj um
I strnjište, u meni više topovi, valovi ne njište,
Nego osmeh se proteže u veličini kao grad kad
Otvori svoje grudi za večernji megdan,
Zauvek veći od svake želje.
U jednoj truni sačuvao sam sve ono bitno,
od značaja;
Dok me svetlost ojačava, stojim sred šume i
Razvijam skok iz okreta, oštrog pogleda
Iz ukroćene misli sujem oblutke luči što
Voljom plamti i odnosi maglinu,
Kroz tu veštinu ona raspršuje je
I ništavilu vraća - kao istinu.
Napisao bih ti najdivniju knjigu
Napisao bih ti najdivniju knjigu
meku pod rukom, džepnu i koricama frotira
sa stranicama pamuka neukaljanim belim
na kojima odmarala bi svoje maštarske misli.
U poglavlja podelio bih vreme, na nepotpune reči
koje počinju sa J i završavaju se slobodno,
pasuse od perja iz tvog vernog jastuka načinio bih,
odveo na prozore što gledaju na gipka jutra
sretnu što te iz postelje podižu, voljom jednog sunca.
Za svaki naslov ti birala bi font,
ispod kojih stajali bi pobednički frontovi za sva tvoja
uporišta, parafirao bih je sa par otiska šaka, kao u snegu,
kraj kojih strujale bi vejavice svetlucavih pogleda na život.
Skrojio bih fabulu takvu da knjigu stalno okrećeš početku,
da te razgali, da joj kraja vidiš uvek negde u sredini, zlatnoj
i lakoj što te sebi vraća, u jedan divan mir, uvek podseća na
otvorenu knjigu, brigu i centar ravnoteže.
Napisao bih ti najdivniju knjigu
koju zašila bi u postavu kaputa, i misleći na nju je u hodu
pročitala toliko puta da bi u nju utkala čitav život,
Ta bi knjiga večito bila prostrana i vedra, a ti iz nje čitala
uvek, sve ono što niko ne bi mogao drugi.
Napisao bih ti najdivniju knjigu
i ta knjiga ne bi bila samo knjiga, bila bi i leptir i dan što te
okružuju, "smeh i detinji plač" koji ne optužuju već iz knjige ko
da ruke šire da zagrle, i oteraju brige, s tobom radosti dele
pomiruju duhe tamo u sredini;
I sve ka koricama greju ti dlanove, ne remete planove već grle i bodre,
Da od snage sijaju oči tvoje svetle modre,
Tako da se iz njih to može pročitati.
Napisaću ti najdivnije čarape
Napisaću ti najdivnije čarape, kao u lutke,
Od pastelnih boja i sa mirisom terpentina
Večito sveže nove i beskrajno duge
Rastegljive k'o vreme, u kojem -
Tvoja jedreća stopala pronašla bi luku.
Te bih čarape ukrao, onde
Gde susreće more arabijski zaliv
Gde zore mirišu na šatore, masline i kožu
Gde u hroptanju plaštove i odeću zanosi
pustinjski vetar
Gde sutrašnjica nije nešto što se čeka,
već uzima.
Tu bih pronašao
van vremena i ljudi,
Vešto skrivene njih,
u tragu kraj persijskog puta.
Kada u njima, u krevetu ležiš,
smirena žmuriš
vidiš kako noge ceo svet ti okruže,
kako obleću neba
a ti u njima putuješ i šareniš se
kao duga preko snega,
Gde spajaš horizonte,
i pod tobom kako dani zemaljski
jezde u naletu boja koje slivaju se
od koraka skoro bosih,
što po predelima oslikavaju se
tvojim snenim putovanjem,
Kroz prostranstva letiš osvajanjem.
Tako nasmejana,
čedno zarobljena u dremežu ploviš
Teško ti biva da oči otvoriš,
i zato ja ti nežno čarape skidam
Da me ne primetiš i tek kada shvatiš
da na nebu više nisi i ne kružiš oko sveta,
prvo što ćeš ugledati biće nasmejane oči Deteta.
Napisaću ti najdivnije čarape, ali upamti
Čarape ne smeš davati nikom,
Da ih ne sagori i zapara njihovo tkanje,
Ljubav je ta koja podstiče njihovo cvetanje
Koje baš nikada ne vene.
Napisaću ih samo za tebe.
I ako dopustiš, odvesti te opet
Na neko novo putovanje.
Napisaću ti najdivniji svet
Napisaću ti najdivniji svet
Gledan mlečnim očima,
Tvojim i punim sebe
Napisaću ti najsrećniji svet
Pun osmeha sa lica koje tražim po ulicama.
U tom su svetu
tvoji profili ucrtani u fasade
Kao naslovnice,
Dahom koji izdišeš prožimaš prostor
Otvaraš prozor svak,
kao iznenadan vetar ne tako jak
Već nadahnut, grad načinješ.
Protrčavaš kroz stanove
Zamajavaš kućne duhe i izvodiš ljubimce iz skrovišta
U šetnje i plandovanja, koja zanemaruju namere,
Dok Ti tečeš.
Prsti ti kao čarobni crtaju igrališta
i šiju kostime za podnevne balove,
uši ti bubnje poput membrana
i odašillju zvuke u ritmu muzike
što razigrava balkone.
Misli ti se kao mirisi
u talasima šire i golicaju ljude,
Previjeni od smeha
oni iznenada stali u planovima
Naglo u zaborav puštajući sve,
dok ti srdačno ih pozdravljaš
sa krovova kuća,
Zanoseći njihove misli po nebu kao zmajeve.
Svodovi postaju svetlosmedji
Kao slivajuće boje tvojih snenih vlasi
Kao odahnula popodneva na zalasaku leta,
i purpurna u smiraju, kad se želja uzdiže.
Napisaću ti najdivniji svet
Koji se obistinjava svakim tvojim buđenjem,
koji čeka da ga uzneseš blagim pogledom
pokretom oka, u tom divnom svetu nestaju
nadanja i muke,
i sve postaje ples i krasnovez ruke,
Kojom šaraš, dok iz srca takt daješ
u tri četvrtine, valcerskog žara.
Napisaću ti najdivniji svet, sada,
A kada budeš poželela,
ja bih ti ga tako rado
Mogao i odsvirati.
Gledan mlečnim očima,
Tvojim i punim sebe
Napisaću ti najsrećniji svet
Pun osmeha sa lica koje tražim po ulicama.
U tom su svetu
tvoji profili ucrtani u fasade
Kao naslovnice,
Dahom koji izdišeš prožimaš prostor
Otvaraš prozor svak,
kao iznenadan vetar ne tako jak
Već nadahnut, grad načinješ.
Protrčavaš kroz stanove
Zamajavaš kućne duhe i izvodiš ljubimce iz skrovišta
U šetnje i plandovanja, koja zanemaruju namere,
Dok Ti tečeš.
Prsti ti kao čarobni crtaju igrališta
i šiju kostime za podnevne balove,
uši ti bubnje poput membrana
i odašillju zvuke u ritmu muzike
što razigrava balkone.
Misli ti se kao mirisi
u talasima šire i golicaju ljude,
Previjeni od smeha
oni iznenada stali u planovima
Naglo u zaborav puštajući sve,
dok ti srdačno ih pozdravljaš
sa krovova kuća,
Zanoseći njihove misli po nebu kao zmajeve.
Svodovi postaju svetlosmedji
Kao slivajuće boje tvojih snenih vlasi
Kao odahnula popodneva na zalasaku leta,
i purpurna u smiraju, kad se želja uzdiže.
Napisaću ti najdivniji svet
Koji se obistinjava svakim tvojim buđenjem,
koji čeka da ga uzneseš blagim pogledom
pokretom oka, u tom divnom svetu nestaju
nadanja i muke,
i sve postaje ples i krasnovez ruke,
Kojom šaraš, dok iz srca takt daješ
u tri četvrtine, valcerskog žara.
Napisaću ti najdivniji svet, sada,
A kada budeš poželela,
ja bih ti ga tako rado
Mogao i odsvirati.
Talas
Hej Bejb, zamisli da jednom...
Iz svih tih bajki,
Misli dnevnih fantazija
mašte,
Svoju pažnju usmeriš na jednu
Sasvim novu priču.
Uzmimo na primer, i u obzir
Da bi to mogla biti vera.
Da! Da postaneš vernik
I da najzad snažno, onoliko
Snažno koliko to samo misli
mogu,
Veruješ u sebe.
Da znaš, i šta god da se desi
Postoji neko ko sve vidi i sve
zna
Ko je zauvek tu uz tebe - A to
si ti.
Da svaki se dan, pre i posle
učinjenog
Pomoliš, sklopiš na grudima
ruke i zahvališ -
Posvetiš tu dužnu pažnju,
kreatoru svog života,
Sebi.
I osetićeš kako ti svaka
posvećena reč i pažnja
Bivaju sa ljubavlju vraćene,
negde iz -
Ne tako dalekog, unutrašnjeg
kosmosa.
Ulica Ranka Miljića
Tamo negde u zaleđu Dunava,
na izvorištu Srema
Postoji jedna kuća.
U njoj moja duša posađena.
Preko puta, ruševina,
i temelj nikada dovršen,
Jedna rupa, krater,
tragovi čoveka;
Kraj smetlišta i ograde,
Stogodišnja Vrba sneva,
U nebesa diže
svoju moć snažnim izvinućem
Duži šibljik i pada sve do puta,
Nalazeći prolaznike
koji zeleni monolit traže svud.
Ja sam to drvo zavoleo jako,
velelepni žbun što narasta u oblake,
Na njegovoj su krošnji moji snovi odomaćeni.
Zavoleo sam sunce i mesec nad tim drvetom,
Beskrajno nebo široko i ravno koje voli da proguta,
Zvezde,
Zavoleo kuću kraj rupe, drveta i puta.
A ta mala kuća,
je manje kuća a više soba, ili dve
U kojoj stanuju zelenooki ljudi,
Jedna deva koja ne ume da zeva
Jedan čovek koji ne ume da spava,
i moja duša koja ne ume da bude
Išta osim duše - jer peva,
Ljubav koja ne ume
da bude ništa osim ljubavi.
A ja, negde na drugom kraju
prazan kao uho strujim
i zovem preko grada
te ljude, drvo i taj put.
Zovem jer ih volim,
I ne mogu da se odbranim od čežnje
Jer uvek bilo mi je toplo oko srca
dok krao sam ružičnjake i nosio na prag te sobe,
jer ludog sam psa puštao sa lanca da trči ulicom
i namiguje drugim psima, jer moje se telo znojilo
iako je zima, pod jednim ćebetom kraj te žene,
i kad nije bilo drva bila je tu Vrba, i osmeh androgin
nemoguć Jonin istrgnut sa Neba,
Kroz tu sobu sa mojom dušom šeta.
Dok moji koraci tumaraju ulicom Ranka Miljića.
I zidovi veliki beli prazni,
ormani odeveni u ogromna ogledala
gledaju na postelju što uvek gleda u sebe,
i skupljači snova od trske kao zvuci vibrafona
sviraju kraj okna prozora koji Provetrava, mogao sam
da osetim svoj miris i čujem svoje Srce, leđima vidim je
radosnu kako se smeje, i znao sam gde pripadam,
Tamo - moja duša gde je.
Onde, gde na vratima dočekivala me je u plesu,
i kraj šporeta učio sam je vradžbinama,
gde skrivali smo tajne i otkrivali istine, gde stvarali smo
muziku pisma i pesme, gde vraćali smo se kada god smo bežali,
odakle smo odlazili kada god smo tragali,
gde naši su prijatelji spavali i neprijatelji nikada kročili,
gde ostajalo je da raste samo ono vredno rasta,
gde plamtela je vatra nežnosti i strasti kao čibuk
koji gori led na poprsju, tamo u ravnici Srema
kraj najsrećnije žalosne vrbe sveta, učio sam biti čovek,
Koji i dalje korača ulicom Ranka Miljića.
