Mamonova Hagada

“Svemir se ženi, Radostan dan“

Picture
“Svemir se ženi, Radostan dan“
Piše Siniša Stojanović SINISTER


VokalnoInstrumentalniSastav iz Zagreba,
posredstvom izdavačke kuće Kornet, se
već drugim albumom – „Radost! si i u radost ćeš se pretvoriti”
( prvi je “Radost! oslobađa”) predstavlja svetskim audiofilima
u svetlu u kojoj samo „Radost!“  zna sijati.


Predstavljajući njihov muzički opus pogrešićemo ako ih budemo nazvali blues bendom,
ali nećemo slagati rekavši da su bluzeri u duši. Kada bi ih okarakterisali kao post-rokere,
ne bi smo bili tako daleko od istine, ali bi smo ubrzo bili demantovani fluidnim zvukom koji
kao da dolazi iz srca 70’ godina XX veka. “Radost!“ je jedan od onih bendova koji po modernim
kritičkim aršinima ne bi mogli svrstati u rezervisane podžanrovske separee.

Nalik starim dobrim bendovima, eklektično koriste većinu uspelih aranžmanskih rešenja,  kao i istovremenu umešnost produciranja zvuka koji evidentno odskače svojom toplinom, u komparaciji sa velikom većinom muzičke ponude digitalne “generacije Z“.

Radost! čine: Goran Bogunović – gitara i drugi vokal, tekstovi;  Branko Bogunović – prvi vokal, tekstovi; Mario Orač – bas gitara; Dimitrij Petrović – bubnjevi; Srđan Stojanović – violina.

Linearno gledano, muzičko kretanje unutar pesama bazira se na upečatljivim deonicama vokala, koje kao da se odvijaju nezavisno u paralelnim tokovima, praveći nepregledne nizove kontrapunkta. U letu nad poljima instrumentalnih proplanaka, na momente dotiču ekstravagantnost poput one legendarnog Sid-a Barrett-a. Tekstovi vrlo domišljati i poetični, aforistični, digresivni, duhoviti. Odlično napisani. U njima se nedvosmisleno vidi književni kapacitet oba Bogunovića. Jasni su uticaji Buldožera i hrvatske avangardne scene, koja je evoluirala na temeljima trubadurske neposrednosti i nezaobilaznog splićanskog barda Tome Bebića. Radost! zadovoljava apetite ljubitelja artificirane rok energije, crnačkog masnog i neumoljivog funka, bogatstva  instrumentalnih pasaža, akustičnog zvuka a i one električnog gitarskog; bonvivane a i hazardere, dendije i mondene, obozavatelje šlagera a i one koji cene intelektualne tekstualne igrarije.


Razgovor vodimo sa glasogovornikom Radosti!, Lenjivcem iz drugih priča, autorom Goranom Bogunovićem.

* Radostan dan vam želim Gorane Bogunoviću.

Također! Radost je sreća je radost.

* Jeste li se vratili u sedlo? U kakvim ste sve sedlima bili?

Vraćam se u sedlo bicikla, nakon duge pauze uzrokovane sportskom ozljedom, i sve je kao prvi put. Bicikli su fascinantne životinje. Osjećam da me sve vodilo njemu, biciklu, ali ne Marininom, nego mojem, budućem.

* Kako bi ste okarakterisali razmenu kulturnih dobara između Srbije i Hrvatske?

Mislim da su Severina i Lepa Brena mnogo učinile za mir u svijetu. Što se mene tiče, shvaćam to kao zabavu od koje nitko nema štete, a poneki imaju čak i koristi. Nematerijalne, naravno.

* Koliko često menjate gitare, i zašto? Šta fali starim, da li se trkate sa tehnologijom?

Mijenjam ih kad ih izgubim. Budući da već dvije godine nisam izgubio gitaru, i dalje uglavnom sviram na prerađenom Melodijinom stratu, iako imam starog Ibaneza koji je bolji, ali nije i radosniji. A tehnologija je dobar sluga, ali zao gospodar. Zato je treba pratiti sa sigurne udaljenosti, da vas ne opazi.

* Kada ste se upoznali sa pevačem grupe?

Da bi čovjek poznavao druge, mora prvo upoznati sebe. No tko od nas zapravo može reći da poznaje sebe? Zato Granka i dalje upoznajem, kao i on mene. Nadam se da nećemo dosaditi jedan drugom.

* Koliko puta ste svirali svirali u Srbiji, gde sve, koliko puta u Hrvatskoj? Najjače impresije…

Nakupilo se nekoliko desetaka svirki i točan im broj ne znam. U Hrvatskoj smo nažalost koncentrirani na Zagreb, iako ima nekih dogovora i pregovora za svirke u raznim gradovima i gradićima. Nedavno smo bili u Kninu i tamo nam je bilo jako lijepo. U Srbiji smo u plugged i unplugged varijanti posjetili nekoliko gradova (Beograd, Novi Sad, Kikinda, Zaječar, Veliki Crljeni kod Lazarevca…) Bili smo i u Mostaru i Ljubljani. Najljepši doživljaj bio je u Kazamatima na Belefu. Upozoravali su nas da će nam biti hladno, a na kraju sam se toliko uznojio da su me pekle oči. Čini se da je to osnovni način za vrednovanje svirki, to koliko se uznojiš. U posljednje vrijeme znojimo se sve više i to je možda dobar znak.

* Ko je gospodar prosjeka(prosjaka)? Da li je između ta dva termina sličnost samo fonetska?


To je Ivan Ivan Tobić. Jednom prilikom proglasio se gospodarom prosjaka, pa ga je Granko nazvao gospodarom prosjeka. Tako je nastala pjesma, točnije tekst. Muzika je postojala već nekih petnaestak godina, datira iz dana dok sam još bio mlad. Davni su to dani…


* Šta ne znate o skandinavskom metalu?

Mnogo toga ne znam, ali sve što ne znam mogu pitati našeg basista Marija, zvanog Čora, pravog i fundamentalnog imena Lemurio Gorilač. On je stručnjak za te opasne momke.

* Neke pesme sa vašeg novog albuma su nadahnute likom i delom čuvenog Dr.Protića, da li vi zaista imate ženu?

Nisam se ženio, no to ne znači da neću, ali ni da hoću.

* Čemu prijatelji služe?

Valjda za to da se brineš za njih bez nekog opipljivog razloga. I da brineš za njih jer znaš što je najbolje za njih, a oni sami nikako da to shvate.

* Da li vam na koncerte posetioci često donose domaće kolače, ili je to samo još jedna od urbanih legendi?

Nisu nosili kolače, nego pohano povrće. To se dogodilo jednom i svidjelo nam se, pa se nadamo da će to postati tradicija.

* Volite li tenis, jeste li zavisni?

Tenis je u redu, iako su loptice previše sitne za moj ukus. Gledanje sporta jedan mi je od omiljenih načina gubljenja vremena koje ne postoji.

* Ako se ne varam, iz poštovanja prema našem bardu glumačke branše Zoranu Radmiloviću vi često odlazite u majstorsku radionicu… Da li mislite da su brkovi isključivo odraz muškosti, i u kojoj meri?

Prošla inkarnacija benda svirala je pjesmu Puštam brkove, što samo podcrtava naše poštovanje prema tom modnom detalju. Brkovi će se vratiti u modu, nema sumnje.

* Da li Branko farba kosu?

Zasad ne, što ne znači da neće. Zapravo, mislim da hoće.

* Kažu da ponekada žvaćete gitaru. Kada vam se to najčešće dešava?

Kad sam gladan ili nervozan. U posljednje vrijeme ne daju mi pušiti dok sviram, pa me to čini nervoznim. I onda žvačem.

* Ko više vrišti na vašim albumima, Tobić ili violina?

Rezultat je neriješen. Na prvom albumu Tobić je poveo, ali je drugi prespavao, tako da ga je violina stigla.

* Šta slušate u poslednje vreme, vreme sutra?

Odmaram se od slušanja radosnog abuma, prisilnog slušanja u svrhu miksanja i sređivanja zvuka. Nedavno sam se sjetio da odavno nisam slušao Primus, pa ovih budućih dana to ispravljam. Dok sam smišljao odgovore na ova pitanja, slušao sam Birth of the Cool Milesa Davisa i The Fall. Jučer ću vjerojatno slušati nešto posve treće. Tolike je dobre muzike, a vrijeme za slušanje ne postoji.

* Blic pitanje. Kornjača ili puž?

Kornjača, iako puž ima zadivljujući mehanizam stvaranja, kao i širenja sluzi.

* Gawrun ili Gorangutan? Pišete li Gorane i kome se obraćate, jeste li nekada zamišljali vašeg idealnog čitaoca?

Teško je opisati čovjeka jednim imenom, tako da nam svako od onih koje smo naknadno zaradili pristaje u nekom trenutku. Ne bi bilo lijepo da smo osuđeni na jedno ime, zato je lijepo da postoje nadimci. U posljednje vrijeme malo pišem, ali puno se pripremam za to, puno razmišljam. Mislim da idealni čitatelj/ica ima mnogo nadimaka koji su pred njim ili njom i stići ga, ili će je stići, i donijeti radost.

* Jedete li kornete,  bacate konfete, lomite li bagrenje?

Svakako. Ali ni to nije sve…

* Čujem da je najmlađi član benda iz porodice Bubnjarković, kako se nosite sa tolikom
familijom?

Svi smo mi rođaci, samo smo ponekad toga nesvjesni. Nesvijest je jedna jako rasprostranjena pojava. A mladi Bubnjarković, koji još uvijek čeka svoje majmunsko ime, raduje nas zato što dobro jede i fino napreduje. Osjećam da ćemo u budućnosti biti još ponosniji na njega.

* Svemir se ženi, a ko je srećnica?


To ne zna ni sam svemir, a kako bi sretnica. Jer sreća je lijepa samo dok se čeka.

* Da li reciklirate i na sličan način odvajate misli?

Rekao bih da mi je reciklaža jedna od osnovnih strategija, radi se pretežno o autoreciklaži. Neke stvari započnu se same od sebe u trenutku koji nije dorastao situaciji. Potom dođe čas za čišćenje nakupljenog smeća i onda se mnogo toga starog ugradi u nešto novo i bolje, pametnije. Ne znam kako bih bez reciklaže, nije dobro biti ekološki onesviješten.

* Šta nije poezija?

Sve ono što mi nije lijepo, sve ono što mi je dosadno.

* Gde je bambi?

Bambi je upravo izašao iz zgrade.


www.myspace.com/rrradost

Intervju sa Metkom Za Zlikovca

Picture
METAK ZA ZLIKOVCA
Priredio Siniša Stojanović – Sinister

Najfamozniji i najintrigantniji sastav beogradske muzičke aktuelnosti. Bend na koga bi trebalo da “bace uvo“ svi relevantni likovi iz miljea srednje generacije mecena domaće muzičke produkcije. Eto male preporuke u narednom tekstu.

Bend potekao iz punka, koji svira nesto nalik jazz-u majlsovske prominijencije, kombinovane sa eklekticnim rokom. Sebe naziva sklopom bubnja, basa, gitare i trube; bend vrlo škrt na rečima, ali obrnuto proporcionalno tome,  jako bogat muzičkom razboritošću. “Metak…“ je iza sebe ostvario pet koncerata, koji su ostavili neoboriv utisak da se nešto potpuno neočekivano dešava, i da nije baš sve onako kako izgleda već dugo – prezasićeno forsiranim dokazivanjem “da je magarac u stvari konj, ili čak njegov naslednik”. Mislim prevashodno na popularnu muziku koja više zvuči kao muzički kontekst, insinuacija na muziku, referenca, pre nego kao konkretan muzički sadržaj. Metak za zlikovca poprima karakteristiku totalne muzike, i ako bi me neko danas pitao šta oni sviraju, rekao bih mu “Muziku i ništa osim nje”.

Bend prevashodno ističe instrumentalnost i isključenost bilo kakvih vokalnih deonica. Kao takav pušta u prvi plan ono što je već dugo marginalizovano i što je postalo službenik neke retoričke izražajne forme, priče koja često ume malo toga da kaže. U njihovom slučaju muzika priča priču, otvara je i zaključuje. Taj princip je vrlo svojstven jazzu, ali razlike između jazz muzike današnjice (jazz izvođača) i muzike koju kreira Metak za zlikovca su te da: metak sam pravi svoje aranžmane, metak nikada nije pohađao časove muzičkih škola, nikada nije odsvirao ni jedan jazz standard, ne treba im štimer već se štimuju po trubi, ne treba im poznavanje trajanja taktova da bi napravili neparan ritam, ne treba im “jedan” da bi znali šta je sviranje “na dva”, sinkopa ili sving, ne treba im reći koju ulogu ima ritam sekcija a koju vodeći instrumenti. Oni to ontološki znaju, a njihov koketizam spada u vredno stvaralaštvo.

Već tri nedelje na petom mestu popboksove top liste najslušanijih, ispred sebe imajući samo mainstream poput Darkvuda, Kandakodže, Marčela, pritom sve to sa snimkom probe urađenim kod drugara, bez mnogo mikrofona, ništa dorađivanje, dosnimavanje, ništa produkcija. Nema laži, nema prevare.. Što govori mnogo o tome, o toj mrtvoj trci sa tehnologijom, i kako muzika apriori napreduje rame uz rame sa njenim dostignućima. Mnogi se polakome i olenje, pomisle da će mašine da sviraju umesto njih. Hoće, ali ne muziku. A najmanje antropomorfnu, organičenu. Onu koje pogađa poentu, a to je izraz ljudskosti.

Bend čine njih četvoro:
Jovana – bubanj
Jimmie – bass
Ica – gitara
Danilo – truba

Koliko tačno imena je promenio bend i o čemu su ona govorila; da li je to bio isti bend?

Jimmie: Bend je pod nazivom Metak za zlikovca počeo da svira početkom 2006. godine. Zvuk je bio određen ljudima koji su u bendu i svirali, kojih nije mali broj, pa se može reći da je bend prošao nekoliko faza, i nekoliko puta promenio pravac i zvuk. Osnovali smo ga ja i Ica nakon raspada XI80. On je u suštini proizvod struje koja se u okviru XI80 i razvila. Ona koncepcijski nije odgovarala ovom bendu, pa smo Ica i ja kroz rad sa raznim ljudima nastavili da je razvijamo samostalno.

Koliko godina imate svi zajedno?

Danilo: Devedeset i dve.

Koliko dugo svirate u ovoj postavi, i zašto?

Ica: Ova postava je počela sa radom pre pola godine, kada se Danilo priključio bendu. Dugo smo svirali kao trio, i uvek smo osećali potrebu za još jednim melodijskim instrumentom koji će upotpuniti zvuk. Tada smo upoznali Danila, i u zajedničkom radu odredili tačni pravac kojim će bend krenuti. Truba je u celu priču unela još jednu dimenziju, koja nam je često falila u ranijem radu. Danas je ova četvorka osnova, ali smo uvek otvoreni za saradnju.

Zar ste stvarno mislili da je sve to igra?

Danilo: Reći ćemo ti kad budemo stigli do zida.

Koja je razlika između urbanog i gradskog?

Ica: Pitaj Ramba Amadeusa.

Čime se profesionalno bavite?

Jimmie: Ica je frizer za pse, ja se bavim molerajem i sezonskim poslovima, Danilo studira menadžment u građevinarstvu, a Jovana studira bibliotekarstvo i bavi se prevođenjem.

Zašto se niste odlučili za emo kor kao sva normalna deca?

Jimmie: Bilo bi nam dosadno.

Da li vas nesto frustrira od opste/aktuelnih dešavanja?

Ica: Frustrira me to što se svaki jebeni dan priča o politici, i to što ja padam u vatru kada god su neke rasprave o tome.

Kada bi većina mislila da ste loš bend, šta bi ste vi mislili o većini?

Ica: Ne zanima nas ko šta misli.

Gde bi ste najviše voleli da svirate, Top 3..?

Ica: Voleo bih da imamo koncerte u Japanu, u Amsterdamu i New Yorku. Prostor nije toliko bitan.

Sa kime nikada ne bi ste delili stage?

Ica: Ne bih delio stage sa Bregovićem.

Imate li vizije dok svirate? Putujete li na neka lepša ili onostrana mesta?

Jovana: Dok sviramo dosta volimo da improvizujemo i da se prepuštamo trenutcima. U pesmama pravimo aranžmane, ali su u njima često prisutne i deonice koje su stvar trenutne inspiracije i raspoloženja. Dok sviramo svi zajedno stvaramo jednu novu dimenziju koja postoji samo u kontekstu našeg zajedničkog rada, pa bi se moglo reći da svi putujemo na isto mesto, gde se gubi svest o pojedinačnom.

Da vam neko pokloni dvadeset hiljada evra šta bi ste uradili?

Danilo: Podelili pare.

Da li bi ste štampali diskove, kasete ili ploče?

Jimmie: Dva glasa za ploče, jedan za kasete, a jednom je svejedno. Znači, pobedile su ploče. :)

Kakva su vam iskustva sa Bigzom?

Ica: Sviramo u BIGZ-u dosta dugo, imamo tamo prostor koji iznajmljujemo, i koji zadovoljava sve naše potrebe. Mnogo manje para dajemo na prostor, i mnogo više vremena provodimo svirajući jer nismo ograničeni na satnicu.

Jesu li vas učili da se ne družite sa probisvetima, i šta su to probisveti?

Jimmie: Učili su nas, u ranoj mladosti, a probisveti su uvek bila deca kojima su roditelji dozvoljavali više nego naši roditelji nama.

Kako vam se zovu pesme? A kako će se zvati album?

Jovana: Pesme uglavnom imaju radne naslove koje im dajemo po sistemu trenutne asocijacije. Nekada je to svemir, nekada popodne lenjog mačora, nekada leteći tanjir, nekada šimika itd. Njihov jedini cilj je naša orjentacija u sporazumevanju oko npr. redosleda sviranja, jer bi u suprotnom morali da pevamo početak svake :) . Njihovi nazivi imaju veze sa našim utiskom o istim, a pošto su utisci često subjektivna stvar, ostavljamo ljudima koji ih slušaju da ih sami nazovu za sebe. Izbegavamo da dajemo instrukcije u slušanju muzike, jer je i ona sama živi organizam. A o nazivu albuma ćemo razmišljati kada ga budemo snimali.

Gde ste svirali do sada i kakvi su vam planovi za dalje svirke, ima li neke na vidiku?

Danilo: Do sada smo u ovoj postavi odsvirali nekolicinu svirki – u Žici, klubu Alter Scena na Tašu, Blue Moonu, malom klubu SKC-a povodom 40 godina od osnivanja, svirali smo na novogodišnjoj proslavi u BIGZ-u, u Hektoru (nekada Džungla) 11. januara, gde smo bili gosti beogradskog sastava DžDž, a pred nama je nastup sa Zerkman Big Bangom u klubu Blue Moon zakazan za 28. januar.

Šta bi ste poručili ljubiteljima poezije? Ne mora da se rimuje..

Ica: Poezija je najbolja kad je trezna :) .


www.myspace.com/metakzazlikovca

Nuklerani Proboj - The Branka

Picture
Nuklearni proboj, The Branka
Prilog – Siniša Stojanović SINISTER

Prvo mesto top liste Diskomera radija Studio B.
Prvo mesto liste muzičkog portala Popboks.
Prvo mesto na listi domaćih singlova radija B92…

Ali i bez svega toga, bez svih tih zvezdica i pčelica, The Branka zaista vredi.


Iz medijskog ništavila zvanog Underground (nekakavog čudotvornog i praznog bunara iz koga izlaze neobjašnjiva stvorenja) još jedni “čudom stvoreni” anonimusi koji svojim nepretencioznim hitom okupiraju pažnju šire publike. Sve češće se dešava da, bez obzira na medijsku ignoranciju (nastupilu ukidanjem bitnih emisija(a bogami i časopisa) koje su se bavile stvaraocima moderne muzike našeg okruženja: Dodatno Ubrzanje, Betmen, Metalmanija, Hitmetar, Garaža…), putem interneta do nas dođu ingeniozne hitčine koje prave “neki tamo” ljudi sa margine.


Dotična “Ona menja sve”, snimljena sa nekoliko mikrofona, bez ikakve postprodukcije i profesionalnog miksanja, na top listama je iza sebe ostavila mnoge mainstream kolege koji su u svoje snimke uložili mnogo više para, tehničkog znanja, sati rada, proračunavanja, marketinga, ko zna čega još…

Šta reći za mlade Bigzovce koji sviraju iz ljubavi i žive od ljubavi prema životu? Maksimum predavanja, u njihovom slučaju, ne znači samo ulaganje vremena i novca, ulaganje poznanstava i ulagivanje, osmišljavanje strategija. Njihovo predavanje je predavanje uživanju i spontanom stvaranju, druženju i lucidnosti. Nije li to osnova svih dionizijskih disciplina, kojima pripada i sama muzika, kao jedna od najvećih. Sva u lepoti duhovnog izražavanja, lepoti nevidljivog i neopipljivog. Ah!


Banda mladih dionizijaka, slučajno se srela, pod sumnjivim okolnostima i za kratko vreme sastavila  i ovaplotila gomilu hitova. “Kako!?”- pitaćete se. Paaaa… na takvo pitanje odgovor vam ne može dati niko, sasvim je moguće da je i Branka često sebi postavljala isto pitanje, kao i još mnoga druga važna i nevažna pitanja. Bitno je postavljati ih.

The Branku čine: Dialup Lama, Todor, Gira, Pospanković i Peđa. Dve akustične gitare, bas, bubanj, jedan vodeći i dva pra(e)teća vokala. Distorzije – ništa, efekata – nema. Ogoljeni do srži, muzika i tekstovi dolaze najpre iz kolektivnog – solidarnog, pre nego hermetičnog, intimnog, nemuštog. Pojavljuju se kao poklič dostojanstva, volje, morala i optimizma, a ne kao mozgom proračunat  koncept dopadljivog i zavodljivog ispraznog popa. Nekada se ukazuju i kao najstrašnija sprdnja, ali to je samo jedno od  lica te dotične the Branke.


The Branka – može se reći da zvuči kao bend koji ste već odavno negde čuli, negde duboko u sebi. Samo nikada niste imali hrabrosti da ga pojačate do daske.

***

Gde je The Branko?
Todor:  Izašao je po pljuge
Lama: Koji Branko?

Da li je Lama vaš  duhovni otac, ili je to samo onaj u bendu koji jedini ima pristup internetu?
Todor: Ni jedno ni drugo, već nešto treće.
Lama: Koji Lama?


Pričajte o tome kako je sve počelo.
Todor: U pozadini je svirao Pionir 10…
Lama: Prvomajski uranak, prvomajski uranijum. Gomile sokova, puno tečnosti. Vode. Irskih ćevapa. Jedna gitara. I dva vagabunda.

Šta je to Festivalito i ko su Manekeni BIGZa?
Todor: Trenutno dva ne toliko poznata pojma, ali ne zadugo!
Lama: Manekeni BIGZA su grupa nemalograđana okupljenih oko piste sa koje poleću hitovi koji zapljuskuju ovaj grad a uskoro i Balkan. Festivalito je najmanji festival na svetu koji dolazi i svira vam na gajbi.

Kakva je situacija danas u Undergroundu, koga tu ima? Šta je to mainstream?
Todor: Underground treba da bude mainstream!
Lama: U Unerground sam ušao jednom i reko j bre ovo i onda smo otišli na neku gotivnu žurku. Tamo je bilo raznog sveta. Mejnstrim je glavna struja koja se naplaćuje po noćnoj tarifi.

Koje su,  po vama, najvažnije stvari u životu? Koliko čovek može da bude slobodan? Sloboda – na koji je način čovek dostiže, na koji je nikada neće dostići?
Todor: hahahaha….
Lama: Pare su najvažnije. Parama kupuješ zdravlje koje je još važnije. Slobodu dostižeš tako što isključiš mobilni telefon, ali to je privid jer od momenta kad ga isključiš već razmišljaš kad ćeš ga ponovo uključiti.

Kako se snalazite?
Todor: Evo, krpimo se!
Lama: Evo, krpimo se!

Kako danas mladi ljudi dolaze do sebe u moru serviranih modela? Šta su to stranputice, ima li ih zaista?
Todor:“Svi ti fini mladi ljudi u odelimaaa…“ , stranputice su sve ono što nisi ti, jednostavno.
Lama: Stranputice su servirani modeli bez kojih mladi ljudi ne mogu naći pravi put.

Čemu nas to bajke i mitovi uče? Imaju li u svom posebnom univerzumu svojih korisnih strana, i imaju li negativnih?
Todor: Dodjite na koncert pa ćete videti!
Lama: Basne su gotivne. One nas uče da životinje razumeju. Što uopšte nije tačno.

Šta bi ste najviše voleli da vidite u Beogradu, Srbiji?
Todor: Manekenke BIGZ-a!
Lama: i kokaina

Gsp, Rts, Žtp, Bus, Nis, Eps, Ips, Aps, ups…?
Todor: Chupa chups
Lama: samo x i y

Šta jedete i zašto?
Todor: Mesara Minjon, pileća krilca kilogram samo 250 din prste da poližeš!
Lama: Paštetu jer mi često opadne nivo emulgator E220!

Kako smrad utiče na zdravlje?
Todor: Konceptualno!
Lama: Lepi se za nos i uskoro zaboravljaš kako miriše cveće, a kad to zaboraviš znaj da si ćao!

Da li je sve baš tako kako pričaju?
Todor: Ne obraćam pažnju na to šta se priča, to tek kad postanemo poznati :)
Lama: Sve i više od toga!

Da li The Branka nešto brani?
Todor: Pa naravno, jednog dana će naš bubnjar biti golman reprezentacije BIGZ-a!
Lama: Sve u životu mora da se proba!

Šta je to nemoguće, po vama?
Todor: Da ne uspemo!
Lama: Pošten političar.

Šta sprema The Branka za budućnost, šta za sadašnjost?
Todor: Prvo da se skrpimo za Pospanjkovića a posle ćemo lako :)
Lama: Uuuu svašta. Album, svirke, žurke, kupke, erotske masaže, punjene paprike.

Poruka rudarima u štrajku…
Todor: Još dublje u štrajk!
Lama: Srećno!

Sa radom i muzikom grupe the Branka, bliže se možete upoznati na web adresi

www.myspace.com/thebranka

PIKNIK – komedija na izletu teške ironije

Picture
PIKNIK – komedija na izletu teške ironije
Piše Siniša Stojanović – SINISTER


U subotu, 20. novembra, u beogradskom SKC Livingroomu koncert je održao novosadski bend Piknik. Čuven po svojim humorističnim, bleskastim, i ne u malo slučajeva ciničnim tekstovima, malobrojnim nastupima i velikobrojnom fanovskom ekipom, Piknik je ipak došao da “oduva” jedan beogradski koncert.

Ostavivši iza sebe jedan odličan album pod nazivom “Miš, puž i ker”, na kome je praktično svaka pesma hit za sebe, (pesma “O, da..” se  mesecima nije “skidala“ sa radijske B92 i Popboks liste najslušanijih), krajem tekuće 2008. godine odlučili su da na istom koncetu ispromovišu izlazak i novog albuma pod socio / koketirajućim nazivom “Dembelan”. Posle briljantnog gostujućeg komedy / rock beogradskog benda “Krš”, kraljevi večeri su otpočeli svoj opus. Muzika u Piknika prebogata stilom i umešnošću, idejom i lucidnošću, zaokuplja pažnju celokupnim nastupom, dajući ujedno veliki muzički i  tekstualni sadržaj misaonog i zabavnog karaktera. Piknik je produktivan i zreo bend koji na sebi svojstven način uspeva da prenese poruku, intrigirajući, i istovremeno terajući na skakanje, ako ne i na dobar “slam”. Publika je ispratila bend otpevavši kao prateći hor skoro svaku pesmu od reči do reči, pokazujući zapravo potpunu podršku i saživljavanje sa onim što sam bend ima da kaže. Ekipa posetioca tog večernjeg hepeninga – šarena da šarenija ne može biti. Beše tu svakojakih faca, od finih devojčica u žiponima spremnih na đusku, tvrdih hardkoraša, metalaca, do gospode u večernjim toaletama. Svi ljubitelji istog benda. Zaista, to veče beše naličilo nekom balu šumskih životinja sličnom onom iz pesme gospon’ Bandara. Kažem vam, svakakve zverke se okupiše.

Osviravši tri bisa, na koji ih je publika uzastopno izvodila, ekipa se odjavila i zahvalila na dobrom dočeku, poručivši pritom par rečenica jasnih samo okorelim fanovima.

Bend čine:

(Sloba – bubnjevi, Neša – bass) standardne ritam sekcije, neverovatno sinhronizovane, koja uživo funkcioniše ravno singer mašini sa puno gruva, dalje;

(Friš – gitara) virtuozni gitarista koji jednako radi posao na polju ritma kao i solo deonica, svirač odlične dinamike;

(Sava – elektronika) elektroničar koji istovremeno diriguje semplerom i klavijaturom kao midi kontrolerom, pevajući pritom back vokale

(Gospodin Bandar a.k.a. Miroslav Majkić) na čelu benda, pevač neverovatnih modulativnih glasovnih sposobnosti, koji je istovremeno i producent benda kao i tonski snimatelj.


INTERVJU

* Koji su vas razlozi vodili u višegodišnjem odricanju od nastupa, šta vas je sa druge strane dovelo natrag na scenu?

- Živi nastupi me nikada nisu toliko zanimali koliko studijski rad, a nisu ni imali smisla dok Piknik nije postao to što jeste tj. dok fanovi nisu počeli beskompromisno da insistiraju da vide bend uživo. U takvim momentima bilo bi suviše prepotentno ne odgovoriti na zahteve pa sam se odlučio da oformim živi bend, manje više protiv svoje volje već pod pritiskom okoline. Skoro sve pesme su morale da se prearanžiraju tj. da se prilagode živoj svirci jer uopšte nisu bile namenjene za to, što govori koliko sam uopšte o tome razmišljao dok sam ih pravio. Nisam pogrešio i ne kajem se, okupio sam ekipu prijatelja, fenomenalnih muzičara, koji su jako srećni što smo oživeli Piknik, odlično funkcionišemo, dobro se zezamo, dobijamo odlične kritike od svih što su nas gledali tako da nastavljamo dalje.


* Novosadska aktuelna scena obiluje brojem kvalitetnih bendova koji čine dobar deo kvaliteta muzičkog sveta danas u Srbiji. Kako objašnjavate sebe kao Novosađane? (šala) Šta mislite o Beogradu i koga vidite tamo?

- Pratim novosadsku scenu i aktivno učestvujem u njenom razvijanju snimajući bendove u svom studiju. Ima mnogo dobrih bendova u mojoj okolini, i mnogo mladih u razvoju. Trudim se da pomognem koliko mogu. Beogradsku scenu slabo poznajem, tj. kad kažem scenu mislim na bendove koji nisu medijski ispraćeni. Zanimaju me isključivo underground bendovi.

* Mislite li da nam je okruženje sociopatsko, i zašto?


- Ljudi boluju od izmišljenih bolesti, pate za stvarima koje im nisu potrebne, žive u fiktivnoj realnosti. Gubimo iskonski kontakt sa prirodom, okruženjem i sobom i u tome nam pomaže televizija, političari i nametnute potrebe svakodnevnog života. Sociopate je blaga reč za ono što jesmo i što ćemo tek postati. Dok nas ne zadesi neka globalna katastrofa ne verujem da ima drugog načina da se okrenemo jedni drugima i sebi.


* Mislite li da ima smisla da srpski bend treba da radi tekstove na engleskom ne bi li se dodvorio nekome (da li je to bitno u death metalu, blacku, ili grindu)? Mislite li da postoji neki recept za uspeh?

- Žao mi je bendova koji se kompromituju da bi se nekome ’’dodvorili’’ jer nisu svesni da se to oseti u njihovoj muzici i da će trajati onoliko koliko su na sceni. Mediji mogu na silu da proguraju ’’Hit’’, ali će on trajati koliko i ta emisija. Ne mislim da domaći bendovi trebaju da pevaju isključivo na maternjem jeziku, ali takođe smatram da je stupidno pevati ’’nešto’’ što se napiše samo iz razloga da bi se ’’nešto’’ pevalo jer to tako treba, a ni sam pevač ne zna šta peva jer mu je neko napisao tekst. Da ne govorim o lošem akcentu koji kada čujem nije mi dobro! Lično sam imao iskustva sa takvim bendovima, otud mi inspiracija da napišem pesmu ’’Englez’’ koja me je koštala gubitka pojedinih uvređenih mušterija u studiju! Naravno da ima domaćih bendova koji to ’’dobro rade’’ na engleskom i imaju dobre razloge za to što rade, recimo da ih objavi strani izdavač, da prodaju muziku nekome ’’preko’’, ili da ih pozovu na svetsku ili evropsku turneju. To već ima smisla sve dok to ne rade da bi se ’’dodvorili’’.


* Da li je metalski projekat Horror piknik zapravo neodvojiv deo Piknika?

- Horror Piknik je nešto moje sasvim lično. Morao sam nekako da ispucam tu gomilu rifova koji mi se motaju po glavi još iz vremena kada sam kao klinac i slušao takve bendove. Svaki spot je instant projekat za sebe. Danas sam dobio želju da ga napravim, odsvirao sam gitare, bas i bubanj, sutradan sam otpevao i smiksao, prekosutra sam zvao drugare da pijemo pivo i da se zezamo dok snimamo spot . Dva dana posle toga spot sam izmontirao i to je to. Instant ludilo i zajebancija koju narod veselo prihvata vidim, a ja još veselije.


* Vas vole svi od Trash metalaca do ljubitelja šlagera. Koliko je bilo teško inkorporirati takav dijapazon stilova u koherentan izraz?

- Muziku ne doživljavam kao pravac već kao neograničenu mogućnost i zato je i volim. Ne držim se ni jednog pravca već eksperimentišem sa raznim žanrovima upravo tražeći sopstveni stil. Volim distorziju gitara i mnogo ih koristim u poslednje vreme. Tvrdoća metala i prljavština panka me privlači. Za mene je to hard-core i to je moj stil. Postoji i ta druga strana. Elektronski zvuk u kombinaciji sa blesavim tekstovima i glasom kroz pich shifter otvara jednu potpuno novu dimenziju. Ne znam šta će mi još pasti na pamet, verovatno nešto što još nisam probao.


* Kako nastaju tekstovi i šta prvo dolazi, muzika ili tekst? Šta je čemu podređeno? Da li je u pitanju intuitivno stvaranje ili predumišljena konstrukcija?

- Postoji puno pesama koje sam ’’utopio’’ u muziku, takođe dok sviram padaju mi na pamet pesme koje ’’leže’’ uz muziku. Nema pravila. Nisam virtuozni svirač, sviram sve instrumente onoliko koliko mi je potrebno da stvaram sopstvenu muziku, ali mi je tekst pesme uvek na prvom mestu i njemu pridajem najviše pažnje.

* Da li mislite da se SKC Novi Sad može meriti sa SKC-om Beograd? Da li beogradski bendovi dobijaju jednaku podršku kulturnih centara kao novosadski?


- Skcns je velika stvar za Novi Sad. Sve najbolje o njima mislim i o tome što rade, podigli su novosadsku scenu iz mrtvih. Svaki mesec po jedno izdanje, po jedan bend svaki mesec ima mogućnost da ozvaniči svoj rad. Velika stvar za NS scenu, mnogo smo ponosni što imamo svoj Skcns i dajemo ruku za njega. Ponavljam ne znam kakva je situacija u Beogradu.

* Činite se kao neko ko ne voli da ćuti o stvarima. Koliko mislite da rock muzika kao medij čini u razvijanju svesti o tome za šta i protiv čega se treba boriti?

- Imam tvrde stavove o svemu što govorim u svojim pesmama i srećan sam što mogu glasno i jasno da ih kažem svima koji ih slušaju. Mnogo ljudi se poistoveti sa njima, a one koji pak imaju svoje drugačije stavove volim da čujem ako ih takođe kažu jasno i glasno. Treba se boriti za slobodu govora i svima dati podjednak prostor.

* Zašto većina bendova danas ima loše tekstove? Kako to da sviraju kada nemaju šta reći? Da li se sve to pomalo pretvorilo u pomodarstvo slično navali visokotiražnih petparačkih romana koje svako piše, ide li sa time pad kvaliteta i pad poimanja kulture?

- Problem je što neko iznad nas ne daje podjednak prostor svima, već se kultura lije u kalupima u cilju zaglupljivanja ljudi radi lakše manipulacije i lakšeg profitiranja. Običan čovek može da bira samo ono što mu je ponuđeno, a ponuda je ograničena voljom nekoga ko ima moć nad medijima i ostalim sredstvima manipulacije. Kultura preživljava nezapamćenu torturu nad sobom i sama reč ’’kultura’’gubi svoj prvobitni smisao isto kao i „demokratija“. Zamislite kakav bi bogat kulturni sadržaj mediji mogli imati samo kada bi njima upravljali pravi ljudi, ovako se čini da vlastodržcima ne odgovara da imaju pametan i kulturno uzdignut narod već glupe, nepismene i retardirane ljude, logično, kao što rekoh, radi lakše manipulacije i nesmetanog obavljanja svog ličnog, unosnog, prljavog biznisa.

* Nikada veća dostupnost informacija, nikada više neprosvećenih i nepismenih. Ima li leka taštini i u kakvim to sadržajima prolaze životi ljudi?

- Ne pratim medije, ne posedujem televizor, ne slušam radio. Reklame prezirem!!! Ponekad kao dete zamišljam kako odjednom neki zrak iz kosmosa onemogućuje prolaz radio i TV talasa. Nema više glupave televizije, ljudi se trezne i osvešćuju, razgovaraju, druže se, posvećuju se porodici i prijateljima, realnost života se vraća. Zamislite koliko bi govana koje nam stoji za vratom zauvek nestalo. Zamislite koliko bi korisnije upotrebili vreme koje trošimo blenući u crnu kutiju. Ovi što gledaju velikog brata će reći odmah da sam ludak ne prepoznajući sopstvenu ludost. Izgleda da je lepše baviti se tuđim životom nego sopstvenim.

* Koji bendovi današnjice ostavljaju utisak na vas, koji pak iz bliže istorije (misleći na strani i domaći, underground i mainstream milje)?


- Nemam neki poseban bend koji bih izdvojio zato što ih ima jako puno koje volim, cenim, poštujem, pratim, slušam, pustim da čujem šta je pa izbrišem, ne podnosim, ili tesko varim!

* Vaša dva singla su objavljena i na kompilaciji „Šta treba maloj deci“ u nezavisnom izdanju Korneta (Ilegalni poslastičari). Kakva su vam iskustva sa bendovima sa dotične kompilacije, da li ste u kontaktima i saradnjama?

- Više sam ponosan što su mi se pesme pojavile na kompilaciji “Šta treba maloj deci“, nego na sopstvenom zvaničnom izdanju. Izuzetna skupina blesavih bendova i još blesavijih pesama izuzetno dobro prihvaćena kod nas, a još više u zemljama u okruženju. Preko te zbirke pesama koje su više od bilo čega doprinele popularizaciji Piknika, upoznao sam mnogo divnih ljudi i shvatio da nisam usamljen u svojim bolesnim muzičkim fantazijama. Po meni najbolje domaće muzičko izdanje u 2007-moj!

* O čemu pretežno govori vaš novi album i šta predlaže, da li vidite neke kategorijske razlike u odnosu na prvi album? Bile one tematske ili muzičke.

- Novi album Piknika ’’Dembelan’’ tematski se ne razljikuje mnogo od predhodnog, ali se dosta razlikuje muzički i produkcijski. Novi album je ’’zaprženiji’’ teškim gitarama i malo surovijim tekstovima, ali ima i prepoznatljivih „Piknik debilana“. Ne znam šta bih mogao više o njemu da kažem, osim da sam ga radio iskreno kao i predhodni, i da stoji ispred mojih trenutnih osećanja i razmišljanja. Izlazi krajem decembra za novosadski SKC.

* Da li ima alternative na svinjizam? Da li to mora biti vegetarijanstvo? Da li se svinja tako lako menja? Čime se to ljudi većinom hrane?

- Bio sam vegeterijanac godinu dana. Sav sam se naduo od aditiva iz peciva, genetski modifikovane soje i prskanog voća i povrća. Ubrzo sam se razočarao u dotadašnja ubeđenja i vratio se mesu. Shvatio sam da sam čovek rođen u Vojvodini i da mi je deda bio mesar i da su mi svi u familiji i porodici mesožderi. Želim da nedeljom idem kod keve na ručak koji ne može biti bez mesa i obožavam da idem sa prijateljima u prirodu da pečemo roštilj. Sada jedem podjednako i holesterol i trigliceride, i veštacko đubrivo i genetski modifikovano bilje, i aditive i praškove. Kada bih mogao posvetiti ceo svoj život pripremanju zdrave hrane, možda bi mi pao klavir na zdravu glavu a ovako mi možda ne padne. Nema veze neka će mi glupost sigurno pasti na glavu pa možda napravim novi mega hit kao „O Da“.

Razgovor vođen sa Gospon Bandarom, glavom i bradom.
Većinu pesama benda Piknik mozete čuti na njihovoj web  stranici:

www.myspace.com/piknik

.. gde se možete i detaljnije upoznati sa radom benda.

Tona – "1000 kilograma" težine panonske pustinje

Picture



Interview pripremio Siniša Stojanović - Sinister

"You see, what sounds to you like a big load of trashy old noise is in fact the brilliant music of a genius, myself . And that music is so powerful that it's quite beyond my control and ah… when I'm in the grips of it I don't feel pleasure and I don't feel pain, either physically or emotionally. Do you understand what I'm talking about? Have you ever felt like that? When you just couldn't feel anything and you didn't want to either. You know? Like that? Do you understand what I'm saying sir?"

Iggy Pop

Juna 2008. godine, za izdavača SKC Novi Sad i iz tonskog studija Piknik, izašao je album prvenac novosadskog benda Tona pod simboličnim nazivom "1000″.

Bend čvrstog gruva i hipnotičkog drajva, koji čini petorka talentovanih momaka, egzistira od 2005. godine u pokušaju da ostvari kvalitet koji bi zadovoljio prvenstveno njihove muzičke i kreativne tražnje.

Obzirom da su iskusni muzičari, potekli iz raznih underground bendova, pred njima je bio novi izazov u kome su hazardirali ne bi li na zajedničkom putu pronašli ono što su tražili od muzike.

Uz nekoliko sjajnih demo snimaka snimljenih kod Raduleta iz Atheist Rapa, zatim jednog tribute-a ("Hidden Desert – A Tribute toThin White Rope" ), grčke kompilacije „Little People …Big Noise", te sountracka za kanadsku seriju „Zone of Separation", postalo je jasno da njihov rad zavređuje nastavak saradnje i neko krupnije ostvarenje, kakvim se i ispostavio njhov magnetični "1000″.

Album sa svojih jedanaest pesama prezentuje sadržaj za koji se može reći da poseduje jedan od najbolje sastavljenih aranžmana rock metal i punk muzike današnjice, iznedrene na paravanu modernog zvuka, ostvarene u poslednjih dvadeset godina.

Tona rame uz rame stoji sa frontom od sijaset gromoglasnih predstavnika nove domaće muzike, potekle iz srca undergrounda. Potekle iz višedecenijskog "obijanja" stageova. Potekle iz pokušaja da se pomeri svest ljudi potonulih u mizantropiju, depresiju i učmalost, probudi sredina drogirana televizijskom stereotipijom, drogirana onim medijem koji planski i kroz svoju inkorporiranost radi na odvajanju ljudi od batrganja ka slobodi…

Pored snažne muzičke podloge, Tona nam prezentuje vrlo angažovane introspektivne tekstove, kao i osobenu reviziju aktuelne stvarnosti i dešavanja na psiho sociološkom planu, plasiranu kao poetični izraz, ili poklič bunta i revolta. Na albumu preovlađuju vrlo koncizno izraženi tekstovi na engleskom jeziku uz koje stoje i dve pesme kao što su Oreol i Grafit, definisane kroz srpski, koje melodikom i stilom, u ovom slučaju, uopšte ne odudaraju od pesama na engleskom.

Toninu petokraku čine basista Bojan Kumović, gitarista i vokalista Boris Radin, Filip Radovanov na drugoj gitari i vokalu, Vladimir Ivančev Vova za bubnjevima, i najzad Đorđe/George Almosthole na vodećem vokalu.

- Danas imamo problem sa  globalizmom, kao jednoumljem, javnim i prozaičnim modelima, mizantropijom i skupim ili jeftinim zadovoljstvima. Gde leži satisfakcija današnjeg, da li je ikada bilo drugačije?

Almosthole: Ljudi vole da komplikuju sebi život na razne načine. Danas bi svi da budu sve i da dožive i ono što mogu i ono što ne mogu da razumeju. Većina zapravo razume vrlo malo. Imam utisak da su umetnici, za razliku od prošlih vremena, postali vrlo jednostavni ljudi. Tome je verovatno  razlog to što mogu da se ostvare kao kreativne ličnosti, barem do izvesnog stepena. Ogroman broj normalnog sveta upada u  mnogobrojne i kretenske zamke popularne potrošačke kulture koje je ga čine duboko frustriranim. Ne možemo svi da pišemo knjige, slikamo slike, ili pravimo muziku. Nema dovoljno vremena za svačijih pet minuta slave. Bilo bi manje posla za psihijatre, reklamne stručnjake i razne new age ideologe, šarlatane i prevarante  kada bi više ljudi to shvatalo. Satisfakcija današnjeg može biti i tanjir palačinki, ako smo dovoljno pametni.

- Muzika i bend kao ostvarenje zajedničkog sna, bez gubitka ličnog identiteta, kao simbioza i predavanje stvaranju i delu, bez problema sa egom, jedinstvo bez slepila i prezira u zrelom ostvarenju. Kakva su vaša iskustva u radu?

Almosthole: Nikako ne bih mogao lepše i pametnije da se izrazim od ovoga što si već rekao u samom pitanju. Naša su iskustva upravo takva ili barem želimo da takva budu.

- Da li mislite da o muzici treba govoriti, da li je potrebna i šta je to zdrava kritika? Da li njena dimenzija može biti dotaknuta retorikom i racionalnim pretpostavkama. Kakve su priče o muzici?

Almosthole: Muzika je daleko odmakla. Mnogo dalje nego što su to možda ljudi svesni. Rok muzika je, kao nekad klasična, počela da poprima obrise totalne muzike,gde je pored izvođačkog umeća potrebno teorijski i praktično baratati stilom – kvalitetni bendovi to znaju da upotrebe na taj način da slušalac dobije jednu zaokruženu celinu u kojoj može istinski da uživa. Moram priznati da je npr. metal, koji je dugo bio smatran stilski inferiornim pravcem danas na svom vrhuncu. To se može reći i za punk, mada u manjem obimu ali je zato sada tzv. indie scena u velikoj krizi.

- Razlike, muzika devedesetih i ona godina nultih, šta govori tadašnji a šta sadašnji glas generacije?

Almosthole: Mislim da su stvari bolje, iako će mnogi reći da grešim a možda će i biti u pravu. Ipak, ne mogu se oteti tom utisku. Tona je za vrlo kratak period izašla na par kompilacija, izdala album, pesme su nam uvrštene u muzički soundtrack za jednu mejnstrim kanadsku seriju, prvi smo srpski bend u američkoj tzv mejdžor digitalnoj distribuciji, gde nam se album čak i pristojno prodaje. To je nekad bilo apsolutno nezamislivo. Opet, jedan drugi bend u kojem sam pevao devedesetih je prodao ukupan tiraž od 4 ili 5 hiljada kaseta samo u Srbiji. To je ono što je sada, naravno, takođe nezamislivo.

- Koje bendove smatrate bitnim a koje nebitnim, koje stvaralačkim a koje senkama, i zašto?

Almosthole: Kao što sam već pomenuo, to su bendovi koji ti pruže zaokruženu priču, istinsko umeće da je kroz sebe projektuju na slušaoca – tako se dobija „ono nešto", magično zadovoljstvo koje smo svi osetili.

- Zašto je publika danas mrtva i da li publika čini scenu? Da li mrtvilo publike dolazi sa mrtvilom scene, ili obrnuto? Da li danas publika liči na policiju "pub-like".. Dal postoji problem sa predavanjem i isledništvom?

Almosthole: Sve je stvar navike. Navike će se vremenom promeniti, pa će publika umeti bolje da podrži bend koji joj se zapravo vrlo verovatno veoma sviđa. Gledam na to sa malo vedrije strane. Nisu ni ljudi iz bendova cvećke, moramo se potruditi da pružimo maksimum. Pa i više od toga.

- Šta vi vidite u svojoj muzici?

Almosthole: Simbole svog duha.

- Čime se zanimate mimo muzike?

Almosthole: Životom. Kao i svi uostalom.

- Kakva su vam iskustva sa izdavačima?

Almosthole: Znam da bih sada trebao reći nešto loše ali  su nam iskustva dobra. Za sada. Naš izdavač, SKC Novi Sad je mnogo učinio za novosadsku scenu, verovatno više nego bilo ko do sada. Samo lepe reči za njih.

- Da li vam se čini da se istorija kreće, kao i čovek, u nekom smislenom pravcu. Da li idemo tamo gde smo pošli i dal' smo ikuda pošli?

Almosthole: Samo bez panike. Herkulov napor je isto što i dečija igra.

- Kako objašnjavate činjenicu da je muzička scena razorena i nekoherentna, a da u Srbiji postoji toliko kvalitetnih muzičkih projekata, i toliko dobre muzike, a da ljudi užasno teško dolaze do mesta koje im pripada. Da "Van Gog" može da napuni Arenu ili Sajam, a da ostali rok bendovi ne mogu ni klub od pedeset kvadrata, u slučaju da ne pozovu kompletnu rodbinu? Da li ima malo publike, previše bendova, ili neko selektivno čuva publiku i propagandu (propagadnu), promoviše jedne iznad drugih? Da li je Van Gog najkvalitetniji bend u Srbiji, i da li je toliko ispred svih, ili je sve to potpuno besmisleno?

Almosthole: Bend koji spominješ nije ni uzrok ni posledica ničega. Publika u Srbiji postoji, itekako, samo je treba motivisati. Svi smo lenji, to je najveći problem. U najvećem broju slučajeva ljude jednostavno mrzi da se pomere, čak i kad su svesni da bi trebalo. Znam to po sebi.

- Kič mesto kulture, ispraznost mesto sadržaja…. ?

Almosthole: Hajde da prvo ponudimo ljudima sadržaj, mogli bi se prijatno iznenaditi.

- Šta favorizujete a sa čime ne bi ste pravili kompromise?

Almosthole: Nisam siguran da ti mogu dati iskren odgovor na ovo pitanje …

- Za kraj..

Almosthole: Bogme si lepo ovo sastavio …

Tonin album"1000" mozete naručiti preko linkova na njihovoj myspace strani, gde možete i preslušati njihovu muziku, kao i bliže se upoznati sa bendom.

http://www.myspace.com/tonaband